Žanjički manastir (2): Duhovnost iza morskih talasa

Pajo, kako mu je svetovno ime, jede bukvalno iz ruku monaha.

Prema nama je malo nepoverljiv ali ne i uplašen.

Dostojanstveno nas ignoriše šetajući na suprotnu stranu.

Monah manastira Tvrdoš je u društvu svoj vernog prijatelja galeba Paja ovde već devet godina.

Crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice su tokom vremena nazivali i Mala Gospođa a jednom dokumentu u Kotorskom arhivu iz 1508. godine, koji sadrži testament o zavještanju perpera crkvi, srećemo i naziv Sveta Marija na Žanjici.

Najstariji deo celine predstavlja jednobrodna crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, za koju se veruje da potiče iz 15. vijeka.

U unutrašnjosti crkve su sačuvani ostaci fresaka.

Ostaci freskoslikarstva postoje i na zapadnoj, južnoj i istočnoj fasadi. Do XVIII veka je bio stalno nastanjen ali posle toga je napušten i tek 2002. godine je obnovljen i počeo da živi svoj novi milenijumski život.

Posle kratke posete, divnih reči i duhovnog ispunjenja krećemo dalje.

„Iskušenja su velika, ali zato sam tu“, kaže monah.

Dešavalo se da ljubitelji slobodnog penjanja uđu u manastir preko zidina sa mora, čisto da pokažu svoje sposobnosti.

Ove godine bašta je nejaka i pusta.

Mnogo sunca, slane vode i još nedovoljnih uslova nije dozvolilo da nešto rodi.

Vera uvek ostaje a oči boje neba i mora koje ga okružuju, ispraća nas do sledećeg dolaska.

Čisto srce i duša mogu odoleti buri, nevremenu i ostalim iskušenjima.

Mislim da je galeb otišao da pogleda kako bašta napreduje.

Dok nas talasi udaljavaju ostajemo bliski sa ovom tačkom duhovnosti na špicu poluostrva Luštica.