Žanjički manastir (2): Duhovnost iza morskih talasa 1Foto: Privatna arhiva

Sve vreme uz njega šeta galeb koji je jedino društvo ovog čoveka.

Pajo, kako mu je svetovno ime, jede bukvalno iz ruku monaha.

Prema nama je malo nepoverljiv ali ne i uplašen.

Dostojanstveno nas ignoriše šetajući na suprotnu stranu.

Monah manastira Tvrdoš je u društvu svoj vernog prijatelja galeba Paja ovde već devet godina.

Crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice su tokom vremena nazivali i Mala Gospođa a jednom dokumentu u Kotorskom arhivu iz 1508. godine, koji sadrži testament o zavještanju perpera crkvi, srećemo i naziv Sveta Marija na Žanjici.

Najstariji deo celine predstavlja jednobrodna crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, za koju se veruje da potiče iz 15. vijeka.

U unutrašnjosti crkve su sačuvani ostaci fresaka.

Ostaci freskoslikarstva postoje i na zapadnoj, južnoj i istočnoj fasadi. Do XVIII veka je bio stalno nastanjen ali posle toga je napušten i tek 2002. godine je obnovljen i počeo da živi svoj novi milenijumski život.

Posle kratke posete, divnih reči i duhovnog ispunjenja krećemo dalje.

„Iskušenja su velika, ali zato sam tu“, kaže monah.

Dešavalo se da ljubitelji slobodnog penjanja uđu u manastir preko zidina sa mora, čisto da pokažu svoje sposobnosti.

Ove godine bašta je nejaka i pusta.

Mnogo sunca, slane vode i još nedovoljnih uslova nije dozvolilo da nešto rodi.

Vera uvek ostaje a oči boje neba i mora koje ga okružuju, ispraća nas do sledećeg dolaska.

Čisto srce i duša mogu odoleti buri, nevremenu i ostalim iskušenjima.

Mislim da je galeb otišao da pogleda kako bašta napreduje.

Dok nas talasi udaljavaju ostajemo bliski sa ovom tačkom duhovnosti na špicu poluostrva Luštica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.