Foto: Iz lične arhiveU želji da se izmestim iz nametnute svakodnevice, romantizovanom prošlošću, koju svakim danom sve manje svedoka pamti, merim sadašnjost – ravnicu Mike Antića nekada „toplu od ciganskih gudala“ iz koje je nestalo hvala i izvini; Vojvodinu u koju se, kako je to Crnjanski pisao, s vremena na vreme preliva melanholija severnih glečera, što mi se dopalo toliko da ne prestajem da ga citiram; rodni grad koji sve ređe uspevam da prepoznam.
Čitav taj bivši svet u kojem sam jedva čekala da odrastem, sad mi se čini kao tuđi san – đački raspusti na prašnjavim vojvođanskim sokacima, roditelji još uvek mladi, drugari iz škole, od kojih mnogi sad žive u inostranstvu, crveni pasoš zemlje koji nam je služio za ponos.
Taj veliki svet pun ograničenja i principa sam posmatrala sa strahopoštovanjem i željom da mu pripadnem. Nisu postojali kompjuteri, internet, selfi ni turbo-folk. Odrastalo se uz Politikin zabavnik, Neven, Poletarac i Na slovo, na slovo. Držala se časna pionirska reč. Iako nam to nije uvek bilo pravo, poslušno smo starijima ustupali mesto u autobusu i vodili računa o tome „šta će komšija reći“.
Očevi su vozili fiću, stojadina ili tristaća. Majke su bile i brižne i stroge. U regalima su čuvale Srpsku književnost u sto knjiga. Nosile su „hladne trajne“ i Udarnikove najlon-čarape u boji kože.
Prisustvo se nije pokazivalo bukom, a na trotoaru se nije odmeravala snaga već se pravilo mesto onome ko je dolazio u susret.
Na ekskurzije smo išli u Sarajevo i Dubrovnik. Slušali smo Film, Azru, Prljavo kazalište, Pekinšku patku i Obojeni program. Krišom smo pušili sarajevsku drinu i pili liker, kruškovac.
Slavio se 29. novembar, a novogodišnje čestitke su se pisale rukom. Kupovale su se gramofonske ploče, razvijale i u albumima čuvale fotografije sa letovanja. A letovalo se na Hvaru ili u Istri. Zimovalo u Sloveniji.
Prvo inostranstvo je, po pravilu, bio – Trst, iz kojeg se vraćalo sa us top gornjakom, leviskama i Dubble Bubble žvakama, od čije su „slasti“ brideli zubi.
Nedeljom se išlo kod babe i dede na selo. U kuće sa visokim odžacima gde su svoja gnezda pravile rode; s velikim dvorištem i čardakom u njemu i hladom od starog duda. U kuće od zemlje sa dugačkim gonkom u kojima se, za svečano postavljenim astalom, i u tišini, služilo rinflajš i štrudle sa makom.
A onda je generacija naših savesnih majki i očeva počela da stari. Da nestaje nevidljiva, marginalizovana i potcenjena, da umire zajedno sa hvala i izvini, kao što se raspala država za koju su mislili da je večna.
Urvidek Slobodana Tišme i Neoplanta Lasla Vegela je postao „grad bez lica“.
Ostala je nostalgija za prošlim i – „d-mol“.
„Ravničarski veltšmerc“ u kojem pokušavaš da budeš u miru sam sa sobom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
