SAD (3): Bliska i strana Amerika

Što da ne?

Pročitao sam ponovo Putovanja, ovog puta obraćajući više pažnje na praktičnu stranu projekta.

Stajnbekov plan je bio savršen. Ponovo se mogla slediti ruta.

Uz to, šta je moglo da bude lepše od toga da se posle pedeset godina, u jesen 2010. sledi njegova ruta, s Džonom i Čarlijem kraj sebe u mislima i sa istim pitanjem pred sobom: šta se tokom tih proteklih decenija dogodilo s „čudovišnom zemljom“?

Ta bliska a ipak toliko strana Amerika određivala je mnogo toga kod nas Evropljana. Ali ipak: šta mi zapravo znamo o toj zemlji? A šta ne? Šta je bilo stvarno, šta privid, mit?

I sad, kad je prošao taj slavni vek Amerike, dvadeseti vek, šta će se dalje dogoditi? Kako ta zemlja ulazi u dvadeset prvi vek? Da li nam Amerikanci još uvek pokazuju put u budućnost? Odlučio sam da krenem na taj put.

Bez suviše pretenzija, slobodnog pogleda i prazne glave, samo za sebe. Ne tiče me se da li su to vetrenjače ili ne. Džon Stajnbek je 1960. s punim pravom krenuo na istraživački put.

Njegova stara Amerika zaista se menjala nezamislivom brzinom, odlazila je munjevito naočigled.

Godinu dana ranije, 24. jula 1959. u Moskvi, za vreme Američke nacionalne izložbe, održana je istorijska konfrontacija, neočekivani politički dvoboj između republikanskog potpredsednika (za vreme Ajzenhauera) Ričarda Niksona i sovjetskog premijera Nikite Hruščova, gde je ponovo prikazana nadmoć američkog veka.

Bio je to gotovo nadrealistički prizor, veliki razgovor između komunista i bleštave Amerike iz pedesetih godina, dve velike ideologije koje su u tom času određivale svet i sve to pred kuhinjskom sudoperom u američkom modelu stana koji je tamo bio podignut.

Svi su zinuli od čuda pred tim luksuzom a sovjetska štampa je podrugljivo pisala o „Tadž Mahalu“. Ovaj stan je bio toliko reprezentativan za prosečnu Ameriku koliko Tadž Mahal za domaći život u Indiji.

Ni u kom slučaju, rekao je Nikson, kod nas je takva kuća radniku metalcu veoma dostupna uz otplatu od 100 dolara mesečno.

Na to je Hruščov razmetljivo odvratio: „Za takvu kuću kod vas su potrebni dolari, kod nas je dovoljno da si rođen u našoj zemlji.“

Dva čoveka stajala su jedan naspram drugog, zdepasti ukrajinski seljak i sin kalifornijskog poslovođe na jednoj benzinskoj pumpi, Nikson je mahao prstom Hruščovu dok je nabrajao američke uspehe iz pedesetih godina: 44 miliona Amerikanaca posedovalo je ukupno 56 miliona automobila, 50 miliona televizora i 143 miliona radio-aparata, i tako dalje.

„Cifre pokazuju“, uzviknuo je Nikson „da što se tiče raspodele bogatstava Sjedinjenih Država, najveće kapitalističke zemlje na svetu, ona je najbliža idealu blagostanja za svakog u besklasnom društvu.“ Onda Nikson gurnu flašu pepsi-kole Hruščovu u ruku i tako je sovjetski vođa ovekovečen s tim pićem – definitivna pobeda pepsi-kole i Amerike.

Iz knjige „U Americi: Putovanje sa Džonom Stajnbekom“, s holandskog prevela Ivana Šćepanović, izdavač: Heliks