Obojica u zamci: Putin i Tramp u gubitničkim bitkama

Sukobi i režimi o kojima je reč razlikuju se u važnim aspektima. Ruska kampanja usmerena na uništenje susedne demokratije bila je brutalnija po svojoj zamisli i krvavija u sprovođenju od neuspelog američkog pokušaja da svrgne diktaturu u Iranu. Takođe traje mnogo duže, piše kolumnista Gardijana Rafaelo Ber.

Prvi svetski rat trajao je kraće od „specijalne vojne operacije“ u kojoj je trebalo da se zauzme Kijev za svega nekoliko nedelja. Sovjetska Crvena armija odbila je nacističku invaziju i stigla do Berlina za manje vremena nego što je Putinovim snagama bilo potrebno da zauzmu deo istočne Ukrajine — a ni danas ne ostvaruju značajnije napretke.

Rat je progutao bilione rubalja i odneo stotine hiljada života, bez ikakve vidljive koristi u smislu nacionalne veličine.

Neuspeh je prevelik da bi ga kremaljska propagandna mašinerija mogla sakriti. Građani stotinama kilometara udaljeni od fronta vide stubove crnog dima iznad naftnih rafinerija, pogođenih ukrajinskim dronovima dugog dometa. Osećaju kako inflacija umanjuje vrednost njihovih plata. Primetili su i da je prošlomesečna proslava Dana pobede, svojevrsni sveti dan ruskog militarizma, bila neobično skromna. Tradicionalna parada tenkova i raketa nije mogla da bude održana u punom obimu jer je nebo iznad Crvenog trga bilo ranjivo na ukrajinske vazdušne napade.

Zvanične ankete javnog mnjenja pokazale su pad podrške Putinu mada sa gotovo nemogućih visina na neverovatno visoke nivoe. Pošto su agencije koje sprovode istraživanja pod kontrolom države, taj pad je najbolje tumačiti kao simptom borbe za uticaj među različitim frakcijama unutar režima.

Pragmatičari u civilnoj administraciji možda su namerno pokazali tračak predsednikove ranjivosti kako bi upozorili tvrdolinijaše u bezbednosnom aparatu da njihov pristup ne daje rezultate. Nakon kratke pauze radi „metodološke revizije“, ankete su se vratile na uobičajeno slavljenje vođe.

Svaka unutrašnja ruska struja koja zagovara završetak rata suočava se s problemom da Putin sukob vidi kao egzistencijalnu borbu za osvetu nacionalne časti protiv, kako tvrdi, podmuklog Zapada. On sebe predstavlja kao oličenje nacionalne sudbine, čoveka koji potvrđuje civilizacijsku nadmoć Rusije nad pograničnim teritorijama na koje, po istorijskom pravu, polaže pravo.

Takva osoba teško može da prihvati mogućnost da pregovara sa Volodimirom Zelenskim kao ravnopravnim sagovornikom i legitimnim predsednikom nezavisne države.

Trampov pogled na svet manje je opterećen starim mitovima, a više ispunjen narcizmom slavne ličnosti, ali je rezultat sličan. On deli Putinovo viđenje sveta u kojem velike sile imaju pravo da svoje interese stave iznad suvereniteta manjih država u svom okruženju.

Lako je poverovao da je ukrajinska borba beznadežna i da Putin drži sve „karte u rukama“ jer bi njegovom sopstvenom osećaju veličine bilo uvredljivo da poveruje da neko iz geopolitičke kategorije Zelenskog može izaći kao pobednik.

Da je američki predsednik bio zaista zainteresovan za stvarnost ukrajinske odbrambene kampanje, mogao je da primeti kako su dronovi izmenili odnos snaga na bojnom polju, omogućivši manjoj vojsci da zaustavi naizgled nadmoćnu ofanzivu. Možda bi čak razmotrio značaj te asimetrije kada bi procenjivao da li se Iran može bombardovanjem prisiliti na bezuslovnu predaju.

Mogao je da sasluša stručnjake iz američkog Stejt departmenta i Centralne obaveštajne agencije, koji su tokom prethodnih administracija simulirali scenario potpunog vojnog sukoba sa Islamskom Republikom. Njihov zaključak bio je da se promena režima ne može postići isključivo vazdušnim napadima i da bi zatvaranje Ormuskog moreuza predstavljalo realnu iransku protivmeru sa razornim ekonomskim posledicama.

To bi, međutim, zahtevalo sposobnost strateške analize koja priznaje praktična ograničenja američke moći. Pošto Tramp ne pravi razliku između sebe i moći svoje države, i svaki odnos posmatra kao igru u kojoj jedan dobija, a drugi gubi, uzimanje u obzir iranskih prednosti u vojnoj računici za njega bi bilo ravno priznanju granica sopstvene moći. A to je, po ovom tumačenju, neprihvatljivo.

Poput Putina, Tramp je zarobljen na ostrvu autokratske zablude, okružen savetnicima i ministrima koji su ili previše plašljivi, ili previše ideološki zaslepljeni da bi sagledali stvarnost i predložili put nazad.

Za Putina bi određena uteha mogla biti to što vidi Sjedinjene Države ponižene na Bliskom istoku, ali su koristi od toga manje nego što su izgledale na početku rata. Dodatni prihodi od viših cena nafte uglavnom su poništeni troškovima rata i logističkim problemima koje izazivaju ukrajinski dronovi napadima na industrijsku infrastrukturu.

U međuvremenu, administracija Donalda Trampa, zaokupljena pregovorima sa Teheranom, nema dovoljno političke i diplomatske energije da se ozbiljno bavi Ukrajinom. To smanjuje izglede za Putinovu procenu da će Volodimira Zelenskog prisiliti Bela kuća da prepusti teritorije koje ruske snage nisu uspele da osvoje na bojnom polju.

Istovremeno se otvara prostor za aktivnije uključivanje evropskih saveznika Ukrajine. Oni osećaju potrebu da obuzdaju agresiju Kremlja mnogo hitnije nego politički krugovi u Vašingtonu.

Taj proces je postao lakši nakon poraza Viktora Orbana na mađarskim izborima ranije ove godine. Uklanjanje „Putinovog omiljenog klina u evropskim točkovima“ omogućilo je brzo odblokiranje pomoći Kijevu.

Postoje i znaci jačanja evropske mirovne inicijative. Na nedavnom sastanku ministara spoljnih poslova EU razgovaralo se o mogućim kandidatima za vođenje pregovora sa Moskvom.

Ove nedelje je Kir Starmer ugostio Zelenskog u londonskoj rezidenciji u Dauning stritu, zajedno sa nemačkim kancelarom Fridrihom Mercom i francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, na samitu posvećenom koordinaciji podrške Ukrajini.

Ovi izrazi solidarnosti prikrivaju jaz između onoga što je Ukrajini potrebno u pogledu vojne opreme i onoga što su Evropljani spremni da obezbede. Još uvek nije jasno šta bi takozvana „koalicija voljnih“ zaista bila spremna da učini kako bi očuvala mir u Ukrajini bez podrške Sjedinjenih Država.

Međutim, ni Putinovo uverenje da dekadentni Zapad neće izdržati dugotrajan sukob kada se suoči sa neiscrpnim izvorom ruske muške hrabrosti nije se pokazalo tačnim.

To je još jedna stvar koju deli sa Trampom, odnosno koju ruski ultranacionalizam deli sa pokretom MAGA („Make America Great Again“). Oba pokreta posmatraju Evropu kao propalu civilizaciju koja prolazi kroz samouništenje, izazvano prekomernom imigracijom i liberalnom dekadencijom.

Takvu dijagnozu ponavljaju mnogi nacionalisti i konzervativci širom Evrope, a na njihov ideološki razvoj utiču otvorene i prikrivene kampanje propagande i uticaja koje dolaze iz Rusije i Sjedinjenih Država.

To je takođe potcenjivanje najveće snage liberalne demokratije — otpornost koju pružaju pluralizam i institucionalno prihvatanje legitimne opozicije.

Autoritarni vođa koji ne vidi razliku između svoje volje i sudbine nacije, svako neslaganje doživljava kao napad na svoj autoritet, a često i kao oblik izdaje. Takav lider upravlja sistemom moći u kojem se lojalnost nagrađuje više od istine, sve dok sama stvarnost ne bude proterana iz njegovog okruženja.

U Sjedinjenim Državama taj proces još uvek može biti zaustavljen ustavnim mehanizmima kontrole vlasti, poštenim izborima, slobodnim medijima i nezavisnim sudovima.

U Rusiji takve korekcije nisu moguće.

Zbog toga evropske demokratije moraju da pokažu da njihov sistem vlasti nije samo bolji u teoriji, već da je i snažniji u praksi. A način da to učine jeste da prihvate borbu Ukrajine kao sopstvenu.