Skok sa King Konga

Istočna obala zaliva Džordžijan, sa svojih 30.000 ostrva zaštićena je kao svetska prirodna baština. Taj ekosistem predstavlja najveći svetski slatkovodni arhipelag. U njemu se nalazi osam provincijskih parkova, 14 regiona u kojima je bilo kakva ljudska aktivnost strogo zabranjena, šest indijanskih rezervata i „Džordžijan bej ajlends“ nacionalni park. Na ulazu u park dobijamo uputstvo u kojem je detaljno objašnjeno šta da se radi u slučaju bliskog susreta sa crnim medvedom u prirodi. Zanimljivo je da na jednoj stranici uputstva savetuju da se prilikom planinarenja i šetnje glasno razgovara i pravi buka kako biste medvedima dali priliku da vas čuju i sklone se na vreme.
Slušam razdragano čavrljanje kupača u kojem spominju King Konga i nikako ne mogu da povežem o čemu pričaju. I tada sam ga ugledao i sve mi postade jasno. Strahovito velika kamenčina sa koje se većina ne usudi ni da pogleda prema dole a kamoli da skoči. Ipak, dva-tri momka uzimaju zalet i odbacuju se leteći kroz vazduh zastrašujuće dugo. Pljus! Upadaju u vodu i potom, na moje veliko iznenađenje, izranjaju i plivaju nazad prema stenama gde su vezali debele konopce pomoću kojih se penju. Gledam u vodu sa stenčuge. Stomak mi se vezuje u čvor dok mi se sitna jeza polako penje uz kičmu. Pitam jednog od momaka ima li dole kamenja u vodi i on mi odgovara da ima i da se zato zaleću pri skoku. Izgovaraju to sa nonšalancijom u glasu i bez trunke naduvenosti, kao da mi daju recept za palačinke. Vraćam se do manje stene (zovu je mini Kong) i skačem odatle.
Svako juro ustajemo u zoru i krećemo u šetnju jednom od obeleženih staza kroz šumu. Prikradamo se tiho sa fotoaparatom na gotovs. Odlučili smo da rizikujemo susret sa medvedom, pa šta bude. Pročitali smo da je u Severnoj Americi od 1900. do danas od medveda poginulo 56 ljudi i to nam je izgledalo kao povoljna statistika. Pih, pa opasnije je preći ulicu! Uspevamo da vidimo sovu, lisicu, dabra, pticu „lun“ sa pilićima (nalazi se na novčiću od jednog dolara, koji, pogađate, u Kanadi zovu „lun“). Čipmank, mini verzija veverice koji nastanjuje ove predele, pravi nam društvo u šetnji. Nemaju strah od ljudi i prate nas u nadi da smo poneli neku hranu za njih.
Izlazimo iz parka i krećemo dalje na sever. Ponovo smo na autoputu 69 i vozimo velikom brzinom okruženi šumom i golim stenama sa obe strane. I tada ga ugledasmo ispred nas. Predivan u svojoj gracioznosti, crna dlaka blista se i presijava, pametne oči gledaju pravo u nas. Sve se dešava u nekoliko sekundi. Medved koji stoji na rubu autoputa procenjuje svoje šanse da nepovređen stigne na drugu stranu. Bio je već zakoračio, ali se poovukao nazad kada nas je ugledao kako se približavamo. Ja pritiskam neodlučno kočnicu, razmišljajući grozničavo gde mi je fotoaparat i da li će automobil iza nas uspeti da zakoči ili će nas udariti. Gledam u retrovizor i vidim medveda kako pretrčava autoput i nestaje u šumi preko puta. Deca ciče od sreće i uzbuđenja. Osećaj kada vidiš medveda u prirodi, na slobodi, ne može ni da se uporedi sa onim u zoo vrtu – pa makar to bilo i na autoputu.
Ostala je još jedna stvar da se uradi pre nego što se pođe kući. Prebacujem peškir preko ramena i odlazim do King Konga. Uzimam zalet i skačem. Uranjam u hladnu vodu jezera duboko, duboko.