Smrt božijeg čoveka

Kao što je živeo odeljen od vreve, halabuke i sveta (u teološkom smislu – ukupnosti svih strasti), tako je i preminuo ne ostavljajući mnogo prostora za samoreklamu ove ili one interesne grupe niti za promociju ovdašnjih estradnih marodera i mrtvozornika.

Zanimljiva je slučajnost – ili je to pre prst Proviđenja – da ustoličenje počivšeg patrijarha na tron sv. Save koincidira sa početkom verovatno najcrnjeg perioda u srpskoj istoriji. U vremenu sunovrata svih vrednosti u kome su profane stvari (nacija i vođa) prekonoć sakralizovane, a sakralne stvari (crkva i mošti svetitelja) bile oskrnavljene i profanisane uprezanjem u mašineriju razaranja, patrijath Pavle je bio pravi čovek na pravom mestu i u pravom vremenu.

Neki su mu za života prebacivali popustljivost prema Miloševiću i ratnim zločincima, zaboravljajući da patrijarh nije sindikalni aktivista, već stameni sledbenik Onoga koji je zapovedio da praštamo svima i da volimo neprijatelje. Drugi su, pak, pokušavali na sve načine da patrijarha uvuku u vrzino kolo svojih zlokobnih politika. A svi skupa, osim bezimenih vernika, davali su sve od sebe da ga obrlate i pretvore u društveno-političkog radnika. Nema političara i politikanta koji nije tražio (i dobio) prijem kod Njegove svetosti. Ima takvih koji će graknuti – morao je znati ko su i kakvi su – ali ja tvrdim:

Bili bi mnogo gori da nisu otišli do Patrijaršije.

Patrijarh Pavle je s lakoćom izmakao iskušenjima i do kraja ostao ono što je i bio: podvižnik i molitvenik. Podvižništvo i molitva, ta dva temelja spasenja, uzdigli su ga visoko iznad kaljuge strasti i sa tog uzvišenog mesta svi mi, učesnici košmarnih zbivanja u protekle dve decenije, morali smo mu izgledati isti. Zato je svima i snishodio, ne obazirući se ni na pokude ni na laskanja.

U dobu u kome su hipertekst i hiperaktivnost, iako malo vrede, na izuzetno visokoj ceni, evanđeoska jednostavnost njegovog prisustva bila je teško shvatljiva, pa su se mogle čuti i blesave primedbe da su patrijarhove vožnje gradskim prevozom čista demagogija. Sve ovo, naravno, nipošto ne znači da u svojoj blagosti počivši patrijarh nije znao da bude veoma aktivan, ali i da se usprotivi. Ostaće zabeleženo da je ujedinio raskol u američkoj crkvenoj dijaspori i da nije odboravao da se Nikolaj Žički proglasi za sveca.

Oni nedovoljno upućeni u unutrašnje ustrojstvo SPC, uvereni da čin patrijarha daje apsolutnu moć i obavezuje članove Svetog arhijerejskog sinoda na poslušnost, zameraju mu mnogo štošta previđajući da je patrijarh često bivao – vulgarnim političkim rečnikom – preglasavan. Podozrevam – često i ignorisan. Patrijarh Pavle se stepenicama askeze i vrlina toliko približio Bogu da su nama pogruženim u strasti, usled ontološke provalije, mnogi njegovi postupci ostali nerazumljivi. Možda ćemo ih jednog dana, kada se udaljimo iz začaranog kruga mržnje, bolje razumeti. Do tada, ostaje nam da se molimo da njegov naslednik bude što više nalik na njega. U protivnom: Gentlemen, fasten your seatbelts!