Foto: Tihomir Popović

Odraz mu se belasa na naboranoj površini jezera, dolazi skoro do druge obale, do mene. U Ženevi, Andrić je pisao da je švajcarska priroda sterilisana, čovečijim delovanjem pripitomljena, savladana. Ovde, na Zarnenskom jezeru, oprirođeno je i ono što je čovek gradio. Moćna i tiha divljina alpskih gora tek je – u odnosu na ono što joj je ostalo – okrznuta čovekom, njegovom voljom za moć i željom za sigurnošću i blagostanjem.

Stojim pored tršćaka na obali jezera koje romoreći pripoveda, možda i – ispoveda. Iza mojih leđa: sićušna železnička stanica sa vozovima tačnim kao i švajcarski čovek; stanica sa besprekorno uramljenim voznim redom kao usred Berna, sa ljudima urbanim kao usred Ciriha. Svi mi oni ostaju iza leđa; ispred mene samo tiho, ali ne i nemo jezero i zelenobrada predalpska brda, dovoljno daleka da se u njima može bezbrižno uživati. Kao nekada na vrhu Rigi, te Planine Pogleda koja menja perspektivu putnika po helvetskim predelima, ni na obali Zarnenskog jezera ne ostajem dugo. Poruka je shvaćena, a insistiranje na poenti nije znak dobrog ukusa.

Švajcarski Postauto – taj naslednik poštanske kočije (za laika, ni po čemu različit od običnog autobusa) vozi me iz Zakselna u brda, prema selu Flieli-Ranft. Prolazimo kroz predseoski predeo kakvog ima posvuda u ovoj zemlji: kao što se u predgrađima spajaju ostaci urbanog sa nagoveštajima sela i divljine – kulturne i prirodne – u jedinstveni suburbani splet, tako se i u subruralnom predelu koji vlada velikim delom Švajcarske, istureni pipci sela mešaju sa prirodom i turizmom. Sam Flieli-Ranft teško da se može nazvati selom. On je Selo Koje Želi Da Bude Selo i u svojoj samosvesti prestaje to da bude. Kao rodno mesto i mesto podvizavanja Niklausa fon Fliea poznatog kao Brat Klaus, velikog švajcarskog katoličkog isposnika, mistika i svetitelja 15. veka, Flieli-Ranft je cilj poklonika, spomen-park vere, ali i nacionalne samosvesti.

Autor je profesor na Univerzitetu primenjenih nauka i umetnosti u Lucernu