Međutim, kritička analiza literature pokazuje da bi možda i duplo manji nivo aktivnosti bio od koristi po zdravlje, kažu stručnjaci u časopisu Canadian Journal of Cardiology. Oni pozivaju eksperte koji pišu smernice za fizičku aktivnost i vežbanje da ažuriraju preporuke u skladu sa ovim novim dokazima. Fizička neaktivnost je četvrti vodeći faktor rizika od smrtnosti na svetskom nivou i odgovorna je za oko 3,2 miliona smrtnih slučajeva godišnje, kažu podaci Svetske zdravstvene organizacije. Redovna fizička aktivnost je priznata kao uspešna primarna i sekundarna strategija prevencije. Dokazi ukazuju na smanjenje rizika za najmanje 20 do 30 odsto kod više od 25 hroničnih zdravstvenih stanja i prevremene smrti. Međutim, preporučeni obim i intenzitet vežbanja su i dalje predmet žestoke debate.

„Jedan od najvećih mitova koji se stalno povezuju sa promocijom fizičke aktivnosti, naukom o vežbanju i medicinom vežbanja jeste verovanje da treba da odvojite najmanje 150 minuta nedeljno za umerenu do intenzivnu fizičku aktivnost da biste ostvarili korist po svoje zdravlje“, objašnjavaju dr Daren E. R. Vorberton i dr Šenon S. Brejdin iz Laboratorije za kardiovaskularnu fiziologiju i rehabilitaciju na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru. Međutim, obilje dokaza jednostavno ne podržava ovu tvrdnju. Postoje čvrsti dokazi da prednosti po zdravlje mogu da se ostvare i uz manji obim i/ili intenzitet fizičke aktivnosti, što je potvrđeno i kod zdrave populacije i kod osoba koje pate od neke bolesti.

„Značajne prednosti po zdravlje su vidljive kod osoba sa invaliditetom i/ili hroničnom bolešću koje se bave fizičkom aktivnošću mnogo manje od 150 minuta nedeljno. Nažalost, ovaj proizvoljni prag od 150 minuta se suviše često uključuje u preporuke onima koji žive sa invaliditetom i/ili hroničnim zdravstvenim stanjem“, dodaju oni.

Dr Vorberton i dr Brejdin, koji su pažljivo analizirali informacije na osnovu kojih su sastavljene Smernice za fizičku aktivnost u Kanadi za odrasle i starije osobe 2011, pripisuju preporuku o potrebi za najmanje 150 minuta umerene do intenzivne fizičke aktivnosti nedeljno u Kanadi grešci u tumačenju koja je nastala nakon objavljivanja ovih nalaza. „Jednostavna zamena izraza ‘treba’ izrazom ‘mora’ je imala veliki uticaj na tumačenje dokaza. Na primer, pojavili su se promotivni materijali koji eksplicitno tvrde da osobe ‘moraju’ da ostvare 150 minuta nedeljno da bi imali koristi po zdravlje, kao i druge poruke koje sugerišu (ili otvoreno tvrde) da se prednosti po zdravlje ne mogu ostvariti uz manji obim aktivnosti.“

U ovom aktuelnom članku autori sistematično analiziraju najnovije studije i preporučuju sledeće:

 – politika javnog zdravlja treba da smanji prepreke učešću u fizičkoj aktivnosti tako da svi mogu da imaju koristi od fizičke aktivnosti;

 – promocija fizičke aktivnosti/vežbanja treba da bude deo integrisanog pristupa zdravom načinu života;

 – treba istaći nezavisne zdravstvene rizike od sedentarnog načina života (posebno dugog sedenja);

 – pacijentima treba davati individualne preporuke za obim fizičke aktivnosti koje u obzir uzimaju njihove jedinstvene karakteristike i potrebe.

„Iskreno se nadamo da će ovaj članak pomoći da se reši problem velike greške u tumačenju, kako bi svi Kanađani mogli da iskoriste prednosti fizičke aktivnosti po zdravlje“, zaključuju oni. „Takođe je važno naglasiti da postoje povezani dokazi da sedentaran način života (naročito dugo sedenje) nosi sopstveni zdravstveni rizik, čak i za osobe koje su fizički aktivne. Jednostavnu poruku koja glasi ‘Krećite se više a sedite manje’, zasnovanu na čvrstim dokazima, savremeno društvo bolje razume.“

„Da li su se činjenice zaista promenile? Tvrdnja da manji obim fizičke aktivnosti i vežbanja i dalje može da donese značajne prednosti po zdravlje mora da se ispita i uklopi u smernice u kliničkoj praksi koje su zasnovane na dokazima. Došlo je vreme da se ažurira poruka o fizičkoj aktivnosti i vežbanju“, komentariše dr Stoun. „Međutim, poruke za praktičnu primenu nisu iste kao smernice u kliničkoj praksi koje potiču od kvalitetnih dokaza. Još preciznije rečeno, poruka da je nekakva fizička aktivnost bolja nego nikakva treba da se istraži i potvrdi kako bi se uklopila u smernice u kliničkoj praksi. Da zaključimo, da li trenutne preporuke nešto previđaju? Očigledno je da je tačan odgovor izričito ne. Ali, uz sve veći broj dokaza, treba hitno da menjamo smernice u kliničkoj praksi kada se činjenice promene“, zaključuje on.