Zašto se muškarci i žene ne razumeju? 1Foto: Pixabay / Free-Photos

Iako se ljudi načelno slažu sa njenim interpretacijama govornih navika i nesporazuma do kojih dolazi u muško-ženskoj komunikaciji, i rado podele svoja lična iskustva, mnogi negoduju, čak se i ljute, na njenu konstataciju da postoje rodne razlike u govoru, pa čak i na sam pomen roda.

Muškarcima tako bude neugodno kad žene iznose svoje stavove o muško-ženskim odnosima, jer ih doživljavaju kao optužbe i osećaju nelagodu što su uopšte predmet rasprave. Žene se, s druge strane, pribojavaju da svaka rasprava o rodnim razlikama može da implicira da su žene te koje su drugačije i da one treba da se menjaju. Jer, muškarci su viđeni kao norma, a žene kao neko ko od te norme odstupa. A u to se Debra Tanen i lično uverila.

U jednoj od najpoznatijih knjiga iz 90-ih, „Ti jednostavno ne razumeš“, u kojoj na popularan način, kroz niz konkretnih primera, analizira konverzacijske probleme u partnerskim odnosima, Tanen opisuje i svoje iskustvo sa uredništvom Toronto Stara. Pisala je, naime, članak u kome je analizirala nesporazum proistekao iz konverzacije supružnika u kolima. Žena je pitala supruga da li bi želeo negde da stanu i nešto popiju, na šta je suprug odsečno rekao „ne“.

Kad je primetio da je supruga ljuta jer je ona htela da ide na piće, suprug je bio frustriran i pitao se „zašto jednostavno nije jasno rekla šta želi“. Ali nije ona bila ljuta zato što nije bilo po njenom, nego zato što njeni prioriteti ni u jednom momentu nisu uzeti u obzir. Ona bi postupila sasvim drugačije – imala bi u vidu i šta njen muž želi.

Ono što Tanen naglašava u analizi ovog nesporazuma jesu dva različita ali potpuno ravnopravna pristupa. Nekako se ta poenta izgubila usled uredničkog skraćivanja i u objavljenom članku se pojavila rečenica: „Žena mora da shvati da kad muškarac odgovori sa „da“ ili „ne“, on ne zatvara prostor za dalje pregovore.“ Urednik je, međutim, izbacio prethodni deo rečenice, koji je glasio: „Da bismo razumeli u čemu je problem, muškarac mora da shvati da kada žena pita šta bi u datom momentu on želeo, ona ne traži puku informaciju, već pre neku vrstu dogovora o tome šta bi zajedno voleli da rade.

Žena, s druge strane, mora da shvati…“ Tako je ovom uredničkom intervencijom poslata poruka da je žena ta koja mora da uloži napor kako bi shvatila muškarca/partnera, što ukazuje na to da je muški pristup i način razmišljanja jedino ispravan.

Osnovna teza Debre Tanen jeste da žene i muškarci govore različitim dijalektima. Te razlike objašnjava kao posledicu različitog procesa socijalizacije u dečjem dobu, tokom kojeg se stiču govorne navike. U svojim istraživanjima uočava da se devojčice i dečaci igraju u grupama istog pola u okviru kojih razvijaju potpuno različite komunikacijske odnose. Devojčice svoje odnose zasnivaju na intimnosti i razgovor im je važno sredstvo za održavanje prijateljstva u kojem se jedna drugoj poveravaju.

Grupe dečaka, s druge strane, veće su i inkluzivnije, a svojstveno im je uspostavljanje hijerarhijskih odnosa, pa dečaci od samog početka nastoje da izbegnu podređeni položaj u grupi. Prisniji odnos među devojčicama primećuje se i po načinu na koji sede dok razgovaraju: one jedna drugu gledaju u oči, dok dečacima luta pogled po prostoriji. Tako naučeno ponašanje prenosi se na odraslo doba, u kome je ono uzrok mnogih nesporazuma u muško-ženskim odnosima. Jedan se manifestuje kroz negodovanje žena i optužbe da ih muškarci/partneri ne slušaju, jer je gledanje u oči za njih znak pažnje i podrške.

Čak i ako ih stvarno ne slušaju, objašnjava Tanen, razlog može biti nesvesno izbegavanje doživljaja podređenosti. Kako je ženama razgovor ključan u razvoju prijateljstva i bliskosti, Tanen zaključuje da nesporazumi u partnerskim odnosima proističu iz različitih očekivanja od procesa komunikacije, koji jednako frustriraju i žene i muškarce.

„Rizik od ignorisanja rodnih razlika koje se ogledaju u jeziku veći je nego rizik od isticanja tih razlika. Tvrdnje da su žene i muškarci isti pogađaju žene, jer se način na koji su tretirane temelji na muškim standardima. One pogađaju i muškarce, koji sa ženama razgovaraju onako kako bi sa muškarcima, i iako imaju dobre namere, lako izazovu ljutnju suprotnog pola ili jednostavno ne dobiju očekivane povratne reakcije.“

Intimnost vs nezavisnost

Intimnost je ključna u svetu povezanosti, prisnosti, solidarnosti. Nezavisnost pripada svetu statusa, koji se ogleda u težnji ka superiornosti. Prva je ženska, druga muška, a uslovljavaju različite poglede na istu situaciju. Kad je DŽoš sreo školskog druga, pozvao ga je da zajedno provedu vikend. To veče je obavestio Lindu, svoju ženu, da će imati gosta, s kojim će posle zujati po gradu. Zašto se Linda uznemirila? Najviše zato što prvo s njom nije razgovarao, jer Linda nikad ne bi pravila planove bez njega. Kad mu je o tome prigovarala, DŽoš je rekao: „Pa nisam mogao da mu kažem da prvo moram od žene da tražim dozvolu!“ DŽoš to razume kao traženje dozvole, što mu stvara osećaj da on nije nezavisan u donošenju odluka. Za Lindu to nema nikakve veze sa dozvolom. Ona bi u takvoj situaciji rado rekla da „treba prvo da vidi sa svojim mužem“ jer joj to pruža osećaj zajedništva i povezanosti s nekim o kome ona brine koliko i on o njoj. Iz njenog ugla, DŽoš ne vodi računa o njenim potrebama u meri u kojoj ona to čini za njega.

Tanen, Lejkof, Savić

Debra Tanen je kroz analizu razgovornih praksi 80-ih godina razvijala teoriju razlike, ili teoriju dve kulture. Učila je od Robin Lejkof (Robin Lakoff), koja je deceniju pre otvorila naučno polje roda i jezika. Lejkof je utemeljila teoriju dominacije i prva iznela podatke za tvrdnju da su žene diskriminisane jezikom zbog načina na koji su naučene da govore i zbog načina na koji se o njima govori. Od Robin Lejkof je učila i naša lingvistkinja Svenka Savić, kao stipendistkinja na Berkliju, koja potom, 80-ih, teorije roda i jezika prenosi na srpskohrvatski prostor.