Svi smo do ovog momenta valjda čuli za tragediju u Veoma Crnoj Reci; naime, izvesni sveštenik (hrišćanski, pravoslavni; tačnije: pripadnik „srpskog“ pravoslavlja, onog „toplog“, toplog valjda od krvi koja se lije) Peranović je premlatio narkomana Nebojšu Zarupca tako svirepo da je ovaj jadni čovek umro od gušenja želudačnim sadržajem. Ne treba biti doktor da čoveku bude jasno da ni Alesandro Zamboni, prilikom linča posle neuspešnog atentata na Musolinija, nije bio ovako iskasapljen. Toplo, toplo, srpsko pravoslavlje.
Ovaj slučaj je toliko groteskan i bizaran, sa sve makabrističkim slikama mrtvog Zarupca koje mi se same javljaju u umu, da nisam nekoliko dana umeo da sročim svoje misli. Pre mene, pak, reči su našli ljudi poput Svetlane Luković, u jednom lucidnom pasusu: „Krv Nebojše Zarubca je na rukama patrijarha Irineja, jer kao poglavar crkve nije ništa uradio da se zatvori Crna Reka i ostali duhovno-rehabilitacioni centri koji rade pod okriljem crkve, a u kojima su zavisnici od droge i duševni bolesnici prebijani i silovani; jer ništa nije preduzeo da se Peranoviću oduzme sveštenički čin, i pored priznanja da su on i njegovi saradnici redovno koristili lopate ili metalne štangle za ‘lečenje’ posrnule božije dece“. Slično zvuči i Svetlana Slapšak, koja je nasilnika Peranovića nazvala „mlatipop“ (genijalna konstrukcija!). Kako kaže Slapšakova, „mlatipop nije izuzetak, nego pravilo. Crkvena struktura potpomaže batinanje kao princip, nezakonito poslovanje kao uobičajeni postupak, nasilje kao suštinu pastirskog učenja. Crkva ne samo da se nije pokajala za svoju ratno-huškačku politiku, nego je preuzela ponašanje nekadašnje nomenklature, sa kojom je, da podsetimo, odlično sarađivala. Mlatipop je ne samo podnošljiva, nego i nužna figura crkve koja laže, jer nije u stanju da se pogleda, vidi i pokaje. Svi koji joj veruju su sami krivi.“
Ono što svakako treba primetiti, kako je pisao Miša Brkić, je da je Zarubac umro ne od droge već od popa. Preživeo je dvadeset godina narkomanije (da, dvadeset!), ali ne i jednog pravoslavnog sveštenika. Zanimljivo je isto primetiti kako je Peranoviću „episkop“ „Lavrentije“ „privremeno“ zabranio „sveštenodejstvo“: indikacija na to da će mu se „sveštenodejstvo“ povratiti, samo da se malo popričeka, te dođe do slučaja Pahomije br. 2.
Sećam se i zvaničnog ponosa ove pseudodržave kada su se u „lečenju“ narkomanije udružile Crkva i država. To što je ovo bilo protivno ustavu, nikome nije zasmetalo, ni Crkvi, ni državi Srbiji, ni njenim zvaničnicima, a ponajmanje građanima, koji su u stanju ama baš sve da progutaju ako im to serviraju država ili državna Crkva. Ako ova dva entiteta, pak, dejstvuju zajedno, kao što je bilo u ovom slučaju, eto belaja. Pisao sam već i kako je u potpunosti besmisleno da Crkva „pomaže“ narkomanima da se odvikavaju od droge, budući i da je Crkva svojevrsna droga sama po sebi.
Slučaj Zarubac (dakle, ne „slučaj Peranović“, jer je Zarubac žrtva!) je bila tragedija u najavi, i samo se moglo postaviti pitanje kada će se nešto ovakvo desiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
