Daleko je pravda

Čitave brigade saučesnika, organizatora, pomagača, naredbodavaca i ostalih su ostale nekažnjene, a neki su i na visokim državnim funkcijama u demokratskoj vladi. Tadašnji načelnik beogradskog centra Državne bezbednosti Milan Radonjić, Branko Crni, Ratko Romić, Stevan Basta, i mnogi koji se danas slobodno šetaju Srbijom, imaju velike biznise, grade stanove i, naravno, uživaju punu zaštitu ove države od odgovornosti za zločine koje su organizovali i počinili u njeno ime.

Pomenuću i bivšeg načelnika Državne bezbednosti iz Đinđićeve vlade koji nije hteo da istražuje učešće Legije i Bracanovića u zločinu na Ibarskoj magistrali iako je imao sve tragove prema njima, nego je dao, sasvim nezakonito i kriminalno, lažne identitete porodicama tada uhapšenih ubica Bujoševića i Ilića, lične karte i pasoše sa drugim imenima, pa čak i iznajmio o trošku države stanove za njih da ih zaštiti od žrtava, a žrtvama se rugao na sve načine, što sam i lično doživela u razgovoru sa njim. Neprimereno i nemoralno je to da sada drži moralne lekcije, kad već nije u zatvoru. Njegov šef kabineta Borislav Galić, koji je ta falsifikovana dokumenta potpisao i sproveo krivično delo zaštite zločinaca do kraja, sada je odlukom Vlade Srbije predložen Skupštini za mesto predsednika Komisije za javne nabavke, o čemu je već, kao o velikom političkom skandalu, pisao dnevni list Blic. Očekujem da će stranka koja ga je predložila povući njegovu kandidaturu, mada to nije sigurno, što se vidi po, takođe skandaloznom slučaju iz vojne službe bezbednosti.

Prošle godine je Živko Terzić unapređen u čin generala i na mesto zamenika načelnika Vojne bezbednosne službe Svetka Kovača, uprkos protestima iz Srpskog pokreta obnove. On je bio važni čovek logistike i podrška atentatorima u Budvi, tada na mestu zamenika komandanta bezbednosti u vojnoj bazi u Kumboru. Dao je atentatorima lažna dokumenta, vojne uniforme, vojno vozilo kojim su pobegli sa mesta atentata i nakon svega organizovao da ih vojni helikopter prebaci u Kraljevo. To su njegove zasluge za unapređenje u čin generala umesto da budu osnov za krivičnu odgovornost zbog krivičnog dela pomoći atentatorima u pripremi i sakrivanju nakon atentata.

Da je sadašnja država i njena vlada saučesnik državnog terora prethodne vlasti i zaštitnik lica koja su činila zločine, pored ovoga, jasno svedoči i takođe drastičan slučaj Kertes. On je bio jedan od ključnih ljudi tadašnjeg režima, glavni čovek u pripremama svih zločina od Stambolića, Ibarske magistrale do Ćuruvije, koji je čak isplaćivao izvršioce nakon učinjenog krivičnog dela. On se danas slobodno šeta pored mojih vrata, sudi mu se za finansijske malverzacije već deset godina bez presude, uz očigledne opstrukcije od strane suda, i drži lekcije u medijima da nije ništa kriv i da nije iznosio novac na Kipar niti je saučesnik toga vremena zla i smrti iako svi znamo da jeste.

Za učešće u zločinu na Ibarskoj magistrali osuđen je, u deset pokušaja, samo godinu i šest meseci zatvora, a bio je jedan od glavnih organizatora u pripremi i prikrivanju zločina. Dao je kamion-ubicu sa carinskog placa Legiji i beretkama, a zatim dao drugi lažni kamion prefarban u zelenu boju radi prikrivanja zločina, falsifikovao potpise na carinskoj dokumentaciji. Međutim, ni tu minimalnu i po žrtve uvredljivu kaznu do danas nije odslužio, iako mu je presuda izvršna od juna 2008. godine. Država mu, preko izvršnog suda, odlaže odlazak u zatvor već skoro dve godine. Navodno je bolestan od ovoga ili onoga i već dve godine potvrde o bolesti su mu davali razni lekari dok se on, zdrav i oran, šeta okolo uz podršku državnih institucija.

Postavljam pitanje, koje je trebalo da postave istražni organi: koji su to lekari Risovići davali njemu potvrde da odloži izvršenje kazne, koje su to sudije uvažavale i zašto danas kada, još od oktobra 2009. godine nema odloženog izvršenja te kazne, nije već u zatvoru nego je na slobodi? Očekujem da se pokrene pitanje krivične odgovornosti za sve učesnike u ovoj državnoj opstrukciji pravosnažne sudske presude i da Kertes ode na izdržavanje zatvorske kazne što je moguće pre. To je minimum zahteva koje država opredeljena za poštovanje zakona, kako svakodnevno govore iz svih institucija, mora izvršiti. Izvršena reforma pravosuđa trebalo je da promeni postojeće stanje u sudstvu, što se očigledno ne dešava.

Slučajevi Radonjić, Basta, Romić, Terzić, Galić, Petrović i, posebno slučaj Kertes, jasni su dokazi koliko je sve u sadašnjoj državi velika obmana i nastavak državnog terora Miloševićevih službi koje ostaju nereformisane i svuda prisutne, otežavaju, relativizuju i polako obnavljaju njegov sistem i politiku. Svi vidimo da je isto, a i njega ima.