Događaji i događajci

Istorijska škola poznata pod imenom „Škola anala“ dala je sebi zadatak da reformiše dosadašnju istorijsku nauku. Ime škole dolazi od naziva francuskog časopisa „Annales (d’histoire economique et sociale)“, da ne bude zabune. Uprkos inspirativnom prevodu imena ove istorijske škole mišljenja na srpski jezik, reč je o ozbiljnom projektu koji potpisuju autori poput Marka Bloha, Lisjena Fevra, Žorža Dibija, Fernana Brodela, Žaka le Gofa i drugih. Ovi istoričari napali su dotadašnju istoriju kao „događajnu“, a istoričare pežorativno nazvali „događajcima“. Njihov osnovni teorijski stav ticao se ideje da istorija mora biti nešto više od hronike događaja, te da istoričari imaju pristupiti analizi opsežnijih i vremenski dugotrajnijih fenomena. Bazično nastojanje bilo je usmeriti pažnju istoričara na fenomene tzv. „dugog trajanja“.

Kada je ubijen 5. oktobar? Da li je to bilo 7. jula 2008, kada je na dužnost stupila Vlada u kojoj se sa Demokratskom strankom nalazi Socijalistička partija Srbije? Ili još 22. juna 2008, u 20 časova, kada je vrh Socijalističke partije Srbije došao u prostorije Demokratske stranke i dogovorio ovu vladu? Ili to beše nešto ranije, 7. juna, kada je predsednik Demokratske stranke zvanično zatražio podršku za ulazak Miloševićevog SPS u postpetooktobarsku vlast, te javno zatražio od demokrata da „stegnu ruku onima sa kojima su se sukobljavali 1990-ih godina“? Ili to beše 21. februara, kada su pred Skupštinom koja je gorela oktobra petog, na istoj bini bili Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić, a demonstranti razlupali grad i butike, braneći međunarodno pravo da se bude obučen po najnovijoj modi? Da li je možda događaj za kojim valja tragati 8. novembar 2006, kada su stranke bivše DOS zajedno s radikalima i socijalistima, proglasili novi Ustav nove Republike Srbije? Ili je 5. oktobar ubijen u doba kada su se socijalisti prvi put nakon jeseni 2000. primakli vlasti: već 3. marta 2004, po izboru manjinske Vlade Vojislava Koštunice? Naravno, najozbiljniji događajni kandidat za ubistvo 5. oktobra bilo je i doslovno ubistvo prvog premijera Srbije nakon tog datuma – 12. marta 2003, u 12:25 časova, na rođendan Ratka Mladića. Ili je 5. oktobar ubijen već oktobra šestog, kada se Vojislav Koštunica, u društvu Igora Ivanova, sastao sa Slobodanom Miloševićem i Nebojšom Pavkovićem? Konačno, diskutabilno je i da li je uopšte 5. oktobar ubijen ili je umro prirodnom smrću. Ili su, optimistički, ideali dotičnog datuma još uvek među nama.

Iz navedenih primera (a ima ih još, i mnoštvo) dobro se vidi neodrživost „događajne“ istorije. Sudeći po spomenutim „analistima“, izlišno je uopšte tragati za prelomnim datumom ili trenutkom – njega, jednostavno, nema. Iz niza nabrojanih datuma se jasno očitava kako ispod svih tih događaja teče jedna druga i dugotrajnija istorija, te neki drugi fenomeni. Pitanje je „šta?“ a ne „kada?“.

Peti oktobar je ubi(ja)lo odsustvo političke volje i/ili moći za direktnim suočavanjem sa zločinima i nasleđem bivšeg režima. Uz faktor realnih ekonomskih, psiholoških i opštedruštvenih ograničenja za praktikovanje širih društvenih reformi, ključno je bilo usmerenje postpetooktobarske politike ka ekonomskim, a ne postkonfliktnim temama. Usmerenja ka dalekoj budućnosti a ne nedavnoj prošlosti. Sve ovo dovelo je do brze relativizacije stranaka Miloševićevog režima, a sporosti procesa evropskih integracija i modernizacije uopšte.

Odsustvo suočavanja srbijanskog društva sa ulogom Srbije u nedavnim ratovima, suočavanja čiji je Haški tribunal samo simbol, fundamentalno je doprinelo kako oklevanjima, zaustavljanjima i vrludanjima u postupku učlanjenja Srbije u EU, tako i mogućnosti uključenja SPS i SRS u vlast. Iz kompromisa sa zlodelima starog režima vremenom se došlo do kompromisa sa reformama. Uključivanje socijalista u vlast 2004. i 2008, pa i samo ubistvo Đinđića, samo su odblesci ovog dubinskog usmerenja srbijanske politike zaborava i amnezije po pitanju beogradske odgovornosti za rat. U slučaju istinske, katarzične svesti o užasu ratnih zločina kao posledica politike izolacije i nacionalizma, ne bi bilo moguće perpetuirati tu politiku, biti kompromisan ili pragmatičan prema SPS, skrivati Ratka Mladića, odbijati lustraciju, pretiti SAD i Evropi. Međutim, i odsustvo političke volje i/ili moći za suočavanjem sa zločinima takođe je jedna „događajna“ stvar – tek politička orijentacija nekoliko vlada u kratkom vremenskom periodu. Pitanje „šta?“ , odnosno „zašto?“ i dalje ostaje.

Odgovor može biti samo jedan: nacionalizam. Ovaj dubinski fenomen je ona dugotrajna nit koja karakteriše i izaziva događaje na vrhu istorijske pozornice u Srbiji proteklih decenija. Problem, odnosno uzroci problema, nisu datumski događaji na površini, već strukturni, dubinski fenomeni. Ne ulazak u Vladu socijalista, pa čak ni ubistvo Đinđića, već dugotrajni i sveprisutni nacionalizam koji ove događaje čini mogućim. Kontinuitet nacionalizma nakon oktobra 2000. ubio je, ili barem smrtno povredio, očekivanja za reformama nakon 5. oktobra. Nacionalizam je fenomen „dugog trajanja“ koji (re)produkuje politike Miloševićevog režima već osam godina nakon njegovog pada. Dok je kompromisa sa nacionalizmom, biće kompromisa sa reformama, modernizacijom i istinskim društvenim promenama.