Ne znam zašto, ali mnogima se od svega što sam do sada rekao i napisao dopada baš to. Moja tvrdnja da su sve ovo što nam se dešava, ne samo danas već godinama suštinski u tri rečenice opisala dva pesnika i jedan dramski pisac. Desanka Maksimović i Branimir-Džoni Štulić stihovima OVO JE ZEMLJA SELJAKA NA BRDOVITOM BALKANU odnosno MI SMO LJUDI CIGANI SUDBINOM PROKLETI i Dušan Kovačević jednom replikom iz drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“ koja čudesno i gotovo metafizički zatvara moju verziju „Srpske trilogije“ – KO NAS JE KLEO NIJE DANGUBIO!!
Možda zbog toga imamo prokletu Jerinu kao simbol i paradigmu našeg prokletstva i naših bezuspešnih pokušaja da nešto stvorimo, napravimo i izgradimo. Možda su zato naši čardaci „ni na nebu ni na zemlji“, a naše neumorne pletisanke svoje tanko pletivo pletu „među javom i međ snom“. I možda nam zbog toga više od dvesta godina ne polazi za rukom da izgradimo ni modernu, evropsku, građansku, demokratsku državu, a kamoli nešto drugo.
Mada je Bog stvorio svet iz haosa koji je prethodno stvorio Milošević, a njegova drugarica Mira izgradila Europolis na Velikom ratnom ostrvu na ušću Save u Dunav, dok je njen i Slobin čudo inženjer za sva vremena i režime, izgradio „pre roka“ sve obilaznice oko svih gradova u Srbiji i sve auto-puteve na svim koridorima osim onog prema Južnom Jadranu koji je kao i aerodrom na Ponikvama izgradio Velja Ilić? Plus Kardiovaskularnu kliniku u Kačulicama. Mada je Dinkić napravio najveći zimski turistički centar na 707 metara visokom Crnom vrhu, a svi oni zajedno još mnogo toga „među javom i međ snom, ni na nebu ni na zemlji“ uključujući i Južni tok Plavog potoka ili tako nešto. Pa ne čudi što je nastavljajući ovu svetlu tradiciju slavnih prethodnika i mali Boža naumio da izgradi Centar za promociju nauke u Beogradu.
Za ovaj poduhvat moraće da poveća budžet svog ministarstva za 5,5 milijardi dinara, koji su mu „neophodni za finansiranje novog projektnog ciklusa koji će početi 2011. god i trajati četiri godine na koji se već prijavilo 4.000 istraživača“. Najveći deo ovog novca, oko četiri milijarde dinara, ako uopšte bude odobren, otići će na plate. „Jer ako ne obezbedimo sredstva za budućnost i podmlađivanje srpske nauke i stvorimo uslove da oni afirmisani ostanu u zemlji svi pokušaji će biti uzaludni i slaba nam vajda od promocije nauke jer će 1.715 mladih naučnika koji su se prijavili za ove projekte da emigriraju“ – rekao je tom prilikom preduzimljivi Boža.
Znam da je novac za realizaciju ovog projekta u iznosu od 20 miliona evra obezbedila Evropska investiciona banka, ali sam i pored toga skeptičan u pogledu njegove realizacije. Zbog onih pisaca i pesnika i Jerine naravno, ali i zbog Jelene. Recimo da se tako zove sestra mog druga Laze, koja je pre dve-tri godine završila Arhitektonski fakultet u Beogradu, znate već ono prosek 9,97 a zatim i master. Posle toga je čak dobila i stipendiju Ministarstva za sport i omladinu Srbije i odradila još jedan master, na prestižnoj Architectural associacion u Londonu, a onda se vratila u Beograd gde je mesecima obijala pragove raznih državnih institucija i kompanija i na kraju shvatila da ovde nikome nije potrebna. Čak ni svom matičnom fakultetu. Tu su joj, naime, objasnili da to što nemaju mesta za nju i nije neka šteta jer bi i kad bi ga imali mogla da računa na platu od 25.000 dinara i krajnju neizvesnost po pitanju usavršavanja i napredovanja!! Nakon toga, Jelena nije imala kud nego da se vrati u London gde je našla posao posle samo dva dana!!
Pošto primarni problem očigledno nije u smeštajnim kapacitetima, jer i Arhitektonski fakultet i razni muzeji nauke i tehnike, baš kao i mnoga udruženja inženjera i arhitekata već imaju kakve-takve zgrade, ja, na kraju, moram da pitam – ZA KOGA ZIDAŠ, BOŽIDARE?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
