Privid snage

Smatraju li građani i komentatori da je domaća ekonomija jaka, pa da je domaća valuta neopravdano slaba? Svaki ekonomista koji se time bavi kao užom specijalnošću reći će da je dinar i danas precenjen, a da je tokom poslednje decenije u odnosu na evro jačao ne kad je jačala domaća ekonomija, nego uvek kad smo nešto veće od imovine prodali. Kad više nismo imali šta da prodajemo, kad smo se besomučno, kao poslednjih godina, zaduživali. Dinar je rastao na osnovu ponude i tražnje deviza, a deviza je bilo oho-ho ne zato što smo ih zaradili, nego zato što smo sve rasprodali ili, još gore, što smo se zadužili. Jak dinar stimulisao je nova zaduživanja. I kao u Grčkoj, sve se više biznismenima isplatilo uvoziti robu nego proizvoditi robu. Pa su sad zaduženi svi i država, i privreda, pa i mnogi građani. I to ne u dinarima nego uglavnom u evrima. Front onih kojima je privid snage dinara preko potreban, pa šta košta neka košta, opasno je proširen: uvoznici, svekoliki dužnici, a na kraju su i ne najmanje uticajni i njihovi poverioci. Dakle, država, biznismeni, građani i banke sa zebnjom prate klizanje dinara naniže. Jedini dugovi koji se padom dinara tope su dinarski dugovi, recimo države privredi. Od prividno jakog dinara gasi se jedna po jedna proizvodnja i smanjuju mogućnosti da se izvozom zarade devize. Ali to su posledice koje se manje jasno vide i dolaze indirektno, izokola. Građani prekasno shvate da su u toj proizvodnji oni sami zaposleni. Da bi dinar ostao prividno jak nečim mora da se brani. Tako je, kaže poznati ekonomski kolumnista Nebojša Katić, svojevremeno nastao problem stare devizne štednje. Ali on ne veruje da će Narodna banka do kraja izborne godine ostati jaka, a dinar slab.

Ako ne po sasvim istom ono po sasvim sličnom scenariju nastradala je i Grčka. Ko kaže da se nama završnica tog scenarija ne može dogoditi, pothranjuje još jedan privid.