Šamar gradonačelniku

Novosadskoj policiji ne sme se dozvoliti da radi svoj posao. Vladajuća partija mora da dobije izbore. Neke ličnosti, neka preduzeća i neke jazbine moraju da ostanu nedodirljivi po svaku cenu. U poslednjih godinu dana novosadski gradonačelnik je nekoliko puta mesečno, posle svakog incidenta, isticao da je administrativni centar Vojvodine jedan od najbezbednijih gradova u zemlji, a pogotovo u regionu. Iz njegovih izjava moglo se zaključiti da Novi Sad ugrožavaju samo dve „nemani“: Bojan Pajtić i Statut APV.

U Beogradu je, međutim, procenjeno drugačije. Na osnovu te procene, gradonačelniku je zalepljen vruć šamar u vidu 200 policajaca i dvadesetak oficira. Da bi poniženje bilo potpuno, saopšteno je da se oni šalju na gradonačelnikov poziv, iako on, po Statutu Novog Sada, nije ovlašćen da poziva policiju i vojsku, kako domaću tako ni stranu.

Stariji Novosađani pamte da posle Prvog svetskog rata u novosadskoj policiji nisu mogli da se zaposle Srbi iz Bačke, Banata ili Srema. Red su mogli da zavode i čuvaju samo oni koji su rođeni na teritoriji predratne Srbije. U novije vreme dodatne policijske snage slate su samo na Kosovo. I da ih je bilo stoput više, ne bi mogle da sačuvaju ono što je suluda politika srušila do temelja. Najveći problem policajaca dovedenih sa strane jeste u tome što oni, u Beogradu, ne znaju gde su Terazije, šta je Slavija, a šta Dorćol. U Novom Sadu, pak, ništa im ne znače Ribarac, Dunavska, Salajka, Slana bara, Klisa, Spens. Smešteni u neodgovarajućim uslovima, odvojeni od porodica, oni u nepoznatom gradu mogu samo da mrze one zbog kojih su dovedeni – političare, kriminalce, a ponajviše obične ljude, jer njih najčešće sreću. Dodatno mogu da imaju isto osećanje prema svojim kolegama iz Novog Sada, zbog čije su navodne nesposobnosti morali da dođu. I policajci i građani pritom znaju da im se političari najbezočnije rugaju. Niti će Novosađani biti bezbedniji, niti će se u gradu i okolini prodavati manje droge, niti će biti uhapšen bilo ko blizak vlasti. Bezbednije će se, do daljnjeg, osećati samo oni kojima niko ništa ne može.