Poznato je da je država biznis model svih naših tajkuna, a da su tajkuni biznis model svih naših političara. Ono što laiku koji stoji izvan sveta u kojem je sve moguće uglavnom nije jasno, jeste kako sve to funkcioniše. Model o kojem je naš list davno pisao je način nepresušnog finansiranja ovakvih „biznismena“. Ukratko: tajkun kupi akcije u banci, postavi svoju upravu, „nemanjićki“ prijatelji posavetuju javna preduzeća da puno para deponuju u rečenu banku, uprava odobri kredite tajkunu/akcionaru, on pare „šibne“ na Kipar, kredit „pukne“, banka „pukne“, JP „puknu“ i svi srećni i zadovoljni!
Drugi model, o kojem se dosad malo znalo, ide korak dalje. Ne da od banke uzme pare, već da joj ne da pare. I ovde je potrebno da se banke i država slože s „dilom“. Kada tajkun ima firmu koja nešto vredi, ali zbog prezaduženosti potpadne pod blokadu (neke banke – privatne – prosto ne slušaju, ili možda tajkun više ne sluša), onda postoji samo jedan put. Ili će krediti biti vraćeni (a ko je lud da vraća dobijene pare) ili će firmu banke rasprodati i ugušiti. A grehota je da dobra firma ne radi, samo zbog tamo nekih banaka, i još da bude – „nama ništa“, zar ne?
Tu na scenu stupa „robovlasnički ugovor“. Umesto da se fabrika zatvori, ona sklapa ugovor sa „firmom dva“ koja će da prodaje svu njenu robu umesto nje. Pošto neko treba da obezbedi pare za tu proizvodnju, nađe se investitor – „firma tri“. „Robovlasnički“ aspekt je u tome što je cilj aranžmana da što manje para od prodaje uđe u fabriku. Zato fabrika „firmi dva“ prodaje robu uz ogroman popust – tako da ona sama posluje na nuli – bez ikakve zarade, slično kao što i rob radi „na nuli“ – dobija tek toliko da ostane živ, a sva korist ostaje robovlasniku.
Robovlasnik je firma tri – finansijer. Ona firmi dva zajmi novac po drakonskim kamatama – jednakim celokupnom profitu od prodaje, tako da sve što fabrika zaradi na kraju ostane robovlasniku. Moglo bi to i bez posrednika, to jest da „firma tri“ direktno kupuje robu od fabrike. Ali, posrednik nudi dodatnu pogodnost za robovlasnika. Naime, pošto „firma dva“ nema nikakav kapital, ona ne mora da plaća porez i može da ostaje dužna dobavljačima sve dok su voljni da je trpe, to jest dok ne ode u stečaj. A do tada sve te „uštede“ ostaju u „firmi tri“, koja je „čista“ i kojoj „firma dva“ redovno vraća sve dugove. Kad „firma dva“ propadne, prosto se osnuje nova koja sklopi identičan ugovor sa fabrikom i „firmom tri“. I tako unedogled.
Jasno je da „firma tri“ pripada onom ko zna onog ko može da ubedi banke da pristanu na ovaj dogovor. Sve ovo urađeno je sa Mlekarom Šabac, a nema sumnje i sa mnogim drugim firmama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
