Zanemaren spisak

Ako se zna koliko u Srbiji ima ogorčenih ljudi koji su u privatizaciji, ali i zbog „objektivnih okolnosti“ u prethodne dve decenije, zbog bezočne pljačke firmi pre svega, ostali bez posla i nade, sigurno je da vlast očekuje da će ovo hapšenje doneti pozitivne poene. I nije da se mnogo omanulo u računici, ali u ovoj situaciji, ipak, nedostaje malo više odgovora. Jedan je na pitanje zbog čega je bilo potrebno da prođe skoro pet godina pa da taj slučaj dođe na red za rešavanje, i to baš nekako u vreme pred izbore. Pitanje je i da li će ostale privatizacije u kojima su učestvovali ili bili povezani neki od aktera iz ove priče sada biti rasvetljeni, ili će čekati novu prigodnu priliku. Ne zna se, takođe, ni zbog čega država nikako da obelodani spisak od 24 slučaja, koji je od momenta kada se saznalo da postoji, negde sredinom prošle godine, postao predmet spekulacija i nagađanja.

Mediji su u nasumičnom nabrajanju mesecima pominjali Azotaru kao spornu privatizaciju, ali niko od zvaničnika nije ni pokušao da to demantuje. I uopšte, kada je god reč o nekom kriminalu, vlast obično ignoriše pravo javnosti da zna istinu o tome šta rade institucije. Ćutanje je postalo moderno političko reagovanje koje svi koji to mogu koriste kada radnici, na primer, protestuju zbog krađa rukovodstva, kada se podnose krivične prijave zbog loših privatizacija, činjenja ili nečinjenja, kada se ukazuje na pranje novca kroz tendere, provizije za obavljen državni posao, sukobe interesa. Konspiracija prati i ovaj spisak, a nismo mnogo saznali ni posle nedavne izjave predsedničkog kandidata Borisa Tadića, kome je „laknulo“ kada je video da je samo jedan sporan predmet iz perioda kada su na vlasti bile demokrate, dok su preostala 23 slučaja vezana za vladu Koštunice. Možemo samo da mu verujemo na reč. Spisak videli nismo.