Braća Bitići nisu bili ratni zarobljenici

Predsedavajući sudskog veća Rastko Popović naveo je u obrazloženju presude da Tužilaštvo za ratne zločine, koje je zatražilo najstrožu zakonsku kaznu za kršenje Ženevskih konvencija prema ratnim zarobljenicima, nije ponudilo dokaze za dela za koje je teretilo okrivljene.

– Na Tužilaštvu je težak zadatak da otkrije ko je ubio trojicu mladih ljudi. Taj odgovor dugujemo roditeljima i njihovom bratu Fatosu – rekao je sudija Popović. Navedeno je i da su trojica braće Ilir, Agron i Mehmet Bitići ilegalno u Srbiju ušli iz humanog cilja, u nastojanju da pomognu dvema romskim porodicama da napuste Prizren. Izricanju presude prisustvovali su predstavnici Ambasade SAD u Beogradu. Fatos Bitići nije postavio odštetni imovinski zahtev, a sud je uputio srodnike da eventualni takav zahtev ostvaruju u parničnom postupku.

Prema presudi, jedino je dokazano da je Miloš Stojanović bio jedan od policajaca koji su preuzeli braću iz zatvora gde su služili prekršajnu kaznu u Prokuplju i dovezli ih do policijskog kampa u Petrovom selu kod Kladova. Predao ih je Sretenu Popoviću, koji je u tom trenutku bio zamenik komandanta Nastavnog centra za obuku MUP u Petrovom selu. Komandant Goran Radosavljević Guri bio je na odmoru. Kako se navodi u presudi, sud nije prihvatio da su braća Bitići imali status ratnih zarobljenika, jer nisu zarobljeni u borbama, nego su lišeni slobode zbog ilegalnog ulaska u zemlju, u danima nakon što je zaključen mirovni sporazum.

– Okrivljeni stoga nisu ni mogli znati da prema njima treba da postupaju kao prema ratnim zarobljenicima, pa su slušali naredbe svog pretpostavljenog, generala MUP Vlastimira Đorđevića – navodi se u presudi. Takođe se navodi da je Sreten Popović smestio na jedan i po dan braću Bitići u magacinsku prostoriju u kampu, koja nije imala sanitarni čvor ni posteljinu na krevetima, ali da to nisu imale ni druge prostorije, pošto se dolazak pripadnika MUP na obuku tek očekivao. Ipak, kako je rekao sudija Popović, tužilac je mogao da navede nečovečno ponašanje prema uhapšenima u optužnici, ali to nije učinjeno. Takođe, nije dokazano da je okrivljeni Popović znao da su neidentifikovani pripadnici MUP koji su 9. jula 1999. uveče preuzeli braću Bitići, po naredbi Đorđevića, egzekutori. Uvažena je i Popovićeva odbrana da se džip sa Bitićima odvezao u pravcu Tekije, kuda vodi put za Beograd, pa je okrivljeni smatrao da su preuzeti radi deportacije.

Leševi braće Bitići, „uredno poređani“ jedan pored drugog, kako se navodi u presudi, pronađeni su u masovnoj grobnici sa albanskim civilima, u šumi iznad Petrovog sela, 2001. Ubijeni su metkom u potiljak.

Prelević: Nema likovanja

– Ovo nije presuda nad kojom treba likovati jer ostaje nerazjašnjeno ko je ubio trojicu ljudi. Posle 12 godina i jedne već oslobađajuće presude, i sud i tužilaštvo učinili su sve da utvrde krivicu. Vodi se još jedna istraga protiv šest osoba, a okrivljeni Popović i Stojanović dali su više iskaza nastojeći da pomognu da se nađu krivci. Da je protiv njih dvojice bilo ikakvih dokaza, siguran sam da bi bili drakonski kažnjeni – rekao je novinarima advokat okrivljenih Božo Prelević. On je dodao da je višegodišnja istraga vodila do bivšeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića, koji se ubio 2002, neposredno posle usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.

Žalba tužilaštva

Tužilaštvo za ratne zločine je najavilo žalbu na presudu, u zakonskom roku od 15 dana, a Apelacioni sud ima obavezu da pravosnažno odluči u tom predmetu, jer više po zakonu nema pravo da ukine prvostepenu odluku.