Crkve su shvatile da su nadležne za očuvanje mira

Kako komentarišete ocene da su u suštini svi ratovi verski, iako se sve monoteističke religije zalažu za mir i ljubav među ljudima?

– U tu teoriju uopšte ne verujem, jer kad detaljnije analiziramo, svi ratovi imaju neku političku ili ekonomsku dimenziju. Religija se zloupotrebljava u druge svrhe. Imamo primer u Evropi – konflikt u Severnoj Irskoj, koji se opisuje kao sukob između katolika i protestanata. Kad se dublje pogleda, vidi se da je to stari socijalni i ekonomski konflikt u kome se religija uglavnom koristi kao izgovor.

Koliko je promena načina ratovanja, koje je sve više virtuelno, izazov za ulogu Crkve u izgradnji mira i pomirenja?

– Klasičan rat u kome se direktno sukobe dve vojske i zna se ko je pobedio, više ne postoji. Ratovi se uglavnom više ne vode među državama, nego unutar država ili između jedne države i jedne grupe, kao što sad vidimo na Bliskom istoku. To znači da se menjaju pojmovi države i državnog suvereniteta. Na otvaranju ovog skupa vladika bački Irinej je, odgovarajući na retoričko pitanje da li je rat tema za teologiju i Crkvu, rekao da se crkava tiče sve što se dešava u ovom svetu, pa prema tome i rat i pitanje rata i mira. Budući da se ratovi sada vode na drugačije načine, bez direktnog protivnika, to jeste tema na koju i crkve moraju da reaguju.

Kako su Rimokatolička i Protestantska crkva u Nemačkoj prebrodile krivicu koja je Nemačkoj pripisana za izazivanje oba svetska rata?

– Situacije posle Prvog i Drugog svetskog rata bile su potpuno drugačije. Posle Prvog svetskog rata u nemačkoj javnosti vladalo je uverenje da mi nismo krivi, da su svi protiv nas, da u stvari nismo izgubili, jer nijedan strani vojnik nije bio na nemačkom tlu. To je doprinelo nekoj formi revanšizma, koja je na kraju omogućila i dolazak Hitlera na vlast, jer su Nemci, iz raznih razloga, bili nezadovoljni ne samo rezultatima Prvog svetskog rata, nego i uslovima u kojima su tada živeli. Posle Drugog svetskog rata bilo je potpuno jasno da je Nemačka kriva i, naravno, nije moglo biti govora o tome da nismo izgubili rat kad je cela zemlja bila srušena i okupirana. Ali, na kraju krajeva, to je bilo vrlo poučno i korisno za Nemce, jer su se osvestili. Za mene je jako važno da je to je omogućilo, ne odmah posle rata, ali narednih godina, da Nemci uvide i priznaju svoju krivicu. Oni su imali isto mišljenje o uzrocima i krivcima za rat kao i žrtve rata. Zajedničko viđenje istorije je veoma važno.

Protestantska crkva je u tim okolnostima bila otvorenija. Ona je u novembru 1945. donela Štutgartsku izjavu o krivici, u kojoj su protestanti preuzeli odgovornost za rat. Kod katolika je to bilo malo složenije, jer je Katolička crkva vrlo jasno bila protiv nacionalsocijalizma i tek je u Konkordatu iz 1934, kad je Hitler već došao na vlast, preovladalo ubeđenje da je svaka vlast data od Boga. Za Katoličku crkvu u Nemačkoj bilo je lakše da se povuče od odgovornosti, jer je mogla da kaže da je bila protiv nacionalsocijalista i da su katolički sveštenici bili zatvarani u logore. Ali, 1965. došlo je do zanimljivog procesa – nemačkim biskupima stiglo je pismo poljskih katoličkih biskupa koji su, iako su Poljaci bili žrtve, molili za oproštaj i pružili ruku pomirenja. Nemački biskupi su odgovorili, a i Drugi vatikanski koncil vodio je ka preokretu u mišljenju. Ono što je novo, a važi za obe crkve, jeste nova svest o ulozi crkava u društvu.

Zbog čega su protestantske crkve najotvorenije za ekumenski dijalog i saradnju?

– Razlozi su istorijski. One su imale manje problema od Katoličke i pravoslavnih crkava da se udruže i zajedno rade. To je započelo u 19. veku, uglavnom u Americi, u koju su protestanti pobegli od progona u Evropi i u kojoj su ostvarili tu toleranciju.

Koliko odnose rimokatolika i pravoslavnih opterećuje teška međusobna istorija od pada Carigrada pred krstašima 1204. do danas?

– To u prvom redu nije crkvena tema, mada teret istorijskog iskustva stoji nad tim odnosima. Ali, mi nismo robovi istorije, nego ljudi našeg vremena i crkve imaju svoje poslanje. Faktički odnosi između Pravoslavne i Katoličke crkve poslednjih 50 godina su puno bolji nego što se to ponekad vidi. Ali, mi smo uvek skloni da vidimo direktne probleme sa prvim komšijama, kao što je slučaj sa Srbima i Hrvatima, mada katolici nisu samo Hrvati, niti pravoslavci samo Srbi.

Jasenovac nije zločin Katoličke crkve

Zbog čega su ostala nerazjašnjena pitanja o ulozi Vatikana u Drugom svetskom ratu, na kojima insistira pravoslavni Istok – unijaćenje, Jasenovac..? Mnogima smeta to što je papa emeritus Benedikt Šesnaesti u mladosti bio pripadnik Hitlerove omladine.

– Nisam čovek koji želi da izbegne odgovornost svoje crkve. Naprotiv, često sam kritičan prema njoj u mnogim pogledima, ali ovo su veoma komplikovane istorijske teme, koje zahtevaju ozbiljno istraživanje. Benedikt Šestnaesti je rođen 1927, na kraju rata je imao jedva 18 godina. Bio je po tada važećem zakonu primljen u Hitlerjugend, kao svi. Iz Vermahta, gde je vrlo kratko bio, pobegao je pre kraja rata. On je iz vrlo konzervativne katoličke bavarske porodice, a to je bio jedan od glavnih krugova protivljenja nacionalsocijalizmu. Pogrešno je njemu bilo šta prebacivati, ali takvi mitovi su vrlo česti. Što se tiče uloge Katoličke crkve u Drugom svetskom ratu, sporna su pitanja Pija Dvanaestog i nadbiskupa Stepinca. Znamo da je Jasenovac bio zločin, ali to nije zločin Katoličke crkve. Postoje svedočanstva Srba da im je Stepinac pomagao, koje komunističke vlasti nisu uzele u obzir. Zna se i da je Josip Broz Tito bio kod Stepinca, jer je hteo da Katoličku crkvu odvoji od Rima i tek kad je Stepinac to odbio, onda su ga uhapsili. To su složena pitanja i teško je reći gde je krivica.

Ekumenizam i papski primat

U delu pravoslavnog sveta postoji dilema da li su sve strane iskrene u ekumenskoj saradnji ili postoje skrivene težnje Rimokatoličke crkve za uspostavljanjem primata?

– Papski primat i njegova realizacija je pitanje koje se sada drugačije postavlja posle dolaska novog pape. Ali u principu je to jedna karakteristika Katoličke crkve, deo njenog identiteta. Pitanje je kako se taj primat može i treba ostvariti. Potpuno je jasno da pravoslavne crkve i ostale zapadne crkve to ne prihvataju. U vreme kad su crkve bile sjedinjene, rimski patrijarh, dakle papa, u redosledu svih patrijarha bio je prvi, iako nije imao tu vrstu primata, taj obim kompetencija koji sad ima u KC. Zato treba razjasniti šta je prvo mesto među patrijarsima koje je rimski patrijarh imao i da li postoji mogućnost da ta posebna vrsta primata važi samo za KC, dok se u odnosu sa pravoslavnim crkvama mora naći način suživota koji je bio do Velikog raskola. Što se tiče iskrenosti, ako je nema, dijalog bi morao odmah prestati, jer to nema smisla. Ja verujem u iskrenost svake strane, ali na već pomenutom primeru Severne Irske vidi se da je nepoverenje između katolika i protestanata toliko veliko da svaki pozitivan korak jedne druga strana doživljava kao predumišljaj. Ponekad se to vidi i među katolicima i pravoslavcima.