Država ne koristi dovoljno evropske integracije za reforme

On dodaje da država ranije nije ni primećivala taj proces i da je bilo karakteristično za Koštuničinu vladu da toleriše proces evrointegracija, ali ga ne pomaže.

– Karakteristika sledeće vlade od 2008. do 2012. bila je mnogo balona i toplog vazduha, mnogo priče o tome, ali i potpuno nerazumevanje procesa EU integracija – medijsko korišćenje evrointegracija bez sadržine, čak se radilo i suprotno. Da li će sad biti drugačije, želimo da verujemo da hoće. Ima nekih naznaka – ističe Lazarević.

Da li se nešto promenilo za godinu i po dana nove vlade?

– Predstavnici vlasti su uglavnom bili koncentrisani na krupne političke teme. Ukoliko su zaista želeli da otklone neke krupne političke probleme koji predstavljaju prepreku na putu ka EU i ako sada žele da se bave pravom i politikama EU, to je u redu. Ne bi bilo svrsishodno da se nastavi trend da se samo priča o EU. Možemo reći da neke naznake da će se ovom procesu pristupiti ozbiljnije i da će se problemi rešavati postoje. Na primer, u Strategiji za reformu javne uprave, koju je donela Vlada u januaru ove godine, jasno se ističe da se reforma javne uprave i evropske integracije posmatraju kao dva međusobno povezana i uslovljena procesa. Ovo je veoma značajno jer pokazuje da Vlada počinje da shvata da cilj pregovora o pristupanju EU ne bi trebalo da bude puko članstvo u EU. Ostaje veliko pitanje da li će se Strategija stvarno i sprovoditi i da li će se pratiti njeni efekti. Mi ćemo svakako nastaviti da pružamo stručnu podršku državi u procesu evropskih integracija.

Kakva je dijagnoza?

– Kao što sam napomenuo, primetno je da se kod nas proces evropskih integracija posmatra kao projekat sa ciljem da Srbija postane država članica EU. Mi mislimo da je to pogrešan pristup. Cilj bi trebalo da bude da Srbija postane uspešna i kredibilna država članica EU. Ukoliko se nastave pristup i način rada koji je do sada egzistirao, postaćemo članica oko 2020. godine. Može se reći da to i nije neki specijalno težak zadatak, jer su i ,,gori'' od nas uspeli u tome. To je nekad više stvar politike nego reformi i uspešnosti. Ono što je zaista težak zadatak je da postanemo kredibilna država članica, koja je neto korisnik članstva u EU. Ukoliko pogledamo Rumuniju i Bugarsku, dve relativno neuspešne države članice EU, one su nekoliko godina od članstva, pa možda i danas, uspele da sa niskim bruto nacionalnim dohotkom postanu neto kontributori budžeta EU. Država sa jedne strane deo sopstvenih prihoda daje u evropski budžet, ali sa druge, kao nerazvijena zemlja, daleko više povlači iz fondova EU. Oni su „uspeli“ suprotno! Obrnuta je situacija sa Nemačkom, koja faktički plaća tuđe članstvo u EU. Kada se sve podvuče, takva zemlja je u budžetskom smislu i formalno neto gubitnik. U slučaju da Srbija prođe kao Rumunija ili Bugarska u ovom smislu, dobili bismo i matematički dokaz neuspešnosti.

Kod nas je veliki problem što se zakoni ne primenjuju. Mi smo u najvećoj meri prilagodili svoje pravo pravu EU. Da li nam preti ta vrsta sloma sistema kao što se desilo u Makedoniji?

-Prepisivanje neke direktive bez shvatanja njenog dejstva ne znači da je sistem harmonizovan sa pravom EU. Od nas se traži da dostignemo ciljeve postavljene tom direktivom. Od nas niko neće tražiti da mu čitamo propise. Na primer, uzmimo nivo zaštite potrošača. On mora biti isti u celoj Uniji, jer ukoliko to ne bi bio slučaj, tj. ako bi postojao različit nivo zaštite potrošača, to bi predstavljalo prepreku slobodi tržišta i kretanju roba i usluga.

Ali država uvek kaže – mi poštujemo evropske standarde i propise…

– To se može lako izračunati. Do sada smo radili nekoliko studija o evropskim politikama i zaključci do kojih smo došli nisu pohvalni. U oblasti zaštite potrošača smo došli do saznanja da ne samo da nije dostignut potreban nivo zaštite potrošača, nego čak da je zakon iz 2010. godine, koji je gotovo u potpunosti harmonizovan sa propisima EU, značajno umanjio nivo zaštite potrošača u Srbiji. Može se reći da je prethodni zakon više štitio potrošača.

Dobro, ali šta je onda problem?

– Upravo je to moto Centra za evropske politike – U čemu je problem?! U Srbiji se problemska analiza ne radi. Političari osećaju da znaju šta je problem. Neretko se dešava da novoizabrani ministar počne da deli zadatke, a da prethodno nije urađena problemska analiza. Može se reći da se, suprotno logici i praksi u razvijenim zemljama, u Srbiji nudi rešenje iako se ne zna problem. Dakle, mi ne znamo šta je problem, ali imamo rešenje. A rešenje kod nas je po pravilu – novi zakon. Često se dešava da novoizabrani ministar, neretko bez iskustva u oblasti iz delokruga rada ministarstva, odlučuje i najavljuje koje će zakone da menja i koje će nove da donese. Kada se radi analiza, potrebno je krenuti iz korena problema. Može se zapaziti da je koren problema uvek isti – način na koji je sama politika konceptualizovana. U Srbiji ne postoji činjenično zasnovani sistem kreiranja (javnih) politika. Jedan od uzroka se nalazi u činjenici da zaposleni u ministarstvima nisu obučeni za to. U ministarstvima uglavnom postoje osobe koje se bave tzv. studijsko-analitičkim poslovima, ali to najčešće nisu osobe koje imaju adekvatno znanje i kapacitete, jer nisu školovani i obučeni za tu vrstu posla. Posledično, ministarstva se oslanjaju na inostranu tehničku pomoć, što sa jedne strane potencijalno dovodi do rešavanja nekog problema, ali sa druge ne dovodi do razvijanja sopstvenih kapaciteta, te dugoročno ima negativne posledice. Postavlja se pitanje: kako može neko da vam pomogne, kad vi ne znate šta vam treba?

Strategije

Srbija ima danas 107 važećih strategija. Da li vam je to čudno?

– To je dokaz da Srbija nema strategiju. Činjenica da postoji 107 strategija dokazuje da strateškog promišljanja nema. Kad bi zaista postojalo, bilo bi jasno da je nemoguće upravljati svojim aktivnostima sa 107 različitih strategija! Ono što je važno istaći jeste da nemamo jednu strategiju koja se zove – Srbija 2020. Odnosno, kako će Srbija izgledati 2020.