Podignute 44 optužnice, 35 okončanih predmeta

Razlog za to leži u nedostatku političke volje da se ovom problemu priđe na sistematski način, zaključak je Analize procesuiranja ratnih zločina u Srbiji u periodu od 2004. do 2013, koju je juče predstavio Fond za humanitarno pravo. Prema rečima Sandre Orlović, izvršne direktorke FHP-a, jedna od ambicija analize je otvaranje dijaloga o ovoj temi i stavljanje naglaska na potrebu donošenja strategije za procesuiranje ratnih zločina koja bi utvrdila prioritete države u ovoj oblasti.

Ona dodaje da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nema takav dokument, zbog čega je, između ostalog, isuviše veliki broj zločina koji nisu rešeni. Analiza je nastala na osnovu svedočenja i mišljenja žrtava, tužilaca, sudija, advokata i ostalih ljudi koji su najdirektnije bili uključeni u proces suđenja za ratne zločine.

Oskar Benedikt, zamenik šefa misije Delegacije Evropske unije u Srbiji, rekao je da je suđenje ratnim zločincima integralni deo suočavanja sa prošlošću, a takođe je važno za ambicije Srbije da postane član Evropske unije. Prema njegovim rečima, o toj temi će se razgovarati u okviru poglavlja 23, koje se odnosi na vladavinu prava.

Edmir Veljović, član FHP-a, prilikom predstavljanja analize je istakao da institucionalna podrška žrtvama i svedocima ne prati međunarodne standarde. Kao ilustraciju on navodi da Služba za podršku žrtava i zaštitu svedoka propušta da obavesti žrtve kada okrivljeni sklopi sporazum o priznanju zločina ili kada posle izdržane zatvorske kazne izađe na slobodu.

– Još jedan problem je i što Služba za podršku žrtvama i zaštitu svedoka još uvek odgovara sudu, iako je novim Zakonom o krivičnom postupku istraga prešla u nadležnost tužilaštva. To sada dovodi do brojnih birokratskih prepreka – navodi Veljović i dodaje da bi takve stvari trebalo ispraviti kako bi se podrška žrtvama unapredila.

Govoreći o zaštiti svedoka, Veljović je rekao da veliki problem predstavlja činjenica da pojedini pripadnici Jedinice za zaštitu svedoka imaju ratnu prošlost.

– U nekoliko slučajeva to je dovelo do pretnji svedocima, koji su zbog toga napustili program zaštite svedoka – kazao je Veljović. Prema njegovim rečima, još veći problem predstavlja to što u tim slučajevima ne postoji eksterna kontrola, već sve ostaje unutar Jedinice za zaštitu svedoka.

On zaključuje da je primetna „kontinuirana nezainteresovanost državnih organa da se ovim problemima pozabavi“.

Nikola Čukanović iz FHP-a izneo je podatak da je Tužilaštvo za ratne zločine u periodu od deset godina podiglo 44 optužnice od kojih je 35 pravosnažno okončano.

– Ipak, ako uzmemo u obzir da su se neki slučajevi odnosili na jatake, a neki prikazivani duplo, jer su prekidani pa ponovo pokrenuti, dolazimo do toga da su se u proseku godišnje podizale tri optužnice, a samo dva slučaja imala svoj pravosnažni epilog – rekao je Čukanović. Prema njegovim rečima, razlog za tako slabe rezultate treba tražiti pre svega u uticaju koji politika ostvaruje na rad Tužilaštva za ratne zločine. Pored toga, dodaje on, uzroke za skromna dostignuća tužilaštva možemo pronaći u deficitu kadrovskih kapaciteta, finansijskih sredstava i obučenog kadra.

Milica Kostić, koja je takođe učestvovala u izradi analize, rekla je da prosečna zatvorska kazna za ljude koji su osuđeni za ratni zločin iznosi 11 godina.

– Utisak je da je to blago. Pogotovo kad ima u vidu da je u većini tih slučajeva kao olakšavajuća okolnost uzeta činjenica da je prošlo dosta vremena od izvršenja krivičnog dela. Kako neefikasnost sudstva može da bude olakšavajuća okolnost – pita se Milica Kostić. Dodatni problem, prema njenim rečima, predstavlja i to što se često radi „anonimizacija presuda“.

– Presude se često objavljuju sa toliko precrtanih podataka da postaju potpuno nečitljiva. Sud to navodno čini zbog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Međutim, na taj način se povređuje princip javnosti suđenja, što je i Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, potvrdio – rekla je Kostićeva.

Prioriteti

Alberto Paskvero, predstavnik misije OEBS-a u Srbiji, rekao je da bi, zdravorazumski gledano, svi ratni zločini trebali da budu procesuirani.

– Ipak, kako je to zbog niza razloga nemoguće, neophodno je donošenje strategije koja bi utvrdila prioritete u ovoj oblasti – rekao je Paskvero.