Da li je Vilijem Šekspir Nišlija

„Uzrok smrti…“ je (pre)pun mračnih porodičnih tajni, nevidljivih ratova specijalnih službi nekoliko država ili momenata iz domaće i holivudske filmske produkcije. Ipak, vrhunac dramskog zapleta je „otkriće“ da je jedan od najvećih britanskih i svetskih pisaca poreklom Srbin, i to iz niškog kraja. Zaplet je detaljno razrađen, tako da je nakon čitanja romana sasvim „jasno“ i da je rakija viljamovka napravljena u Engleskoj, ali od (srpske) kruške čiji je pelcer (Srbin) Šekspir doneo iz svog (srpskog) zavičaja. Ovakva „otkrića“, međutim, nemaju nikakve veze sa istorijsko-političkom školom mišljenja po kojoj su Srbi narod najstariji, izabrani ili nebeski. Ali, i te kako imaju veze sa originalnom književnom maštom, duhovitošću i ironijom.

– Nisam čitao „Da Vinčijev kod“, nisam gledao „Gospodare prstenova“ ili „Harija Potera“, ne pratim tenis. Ne volim da radim ono što bezmalo svi rade i grozim se mejnstrima. „Uzrok smrti…“ jeste istorijski triler, koji je veoma popularan u savremenoj književnosti, ali je u velikoj meri i parodija na histeriju za istorijskim trilerima. Takođe, mistični zapleti ili otkrića jesu popularni u svetu književnosti, ali me pri pisanju romana oni nisu rukovodili. Zanimala me je pre svega istorija i poigravanje njenim „nedostajućim“ delovima – kaže ovaj dvadesetsedmogodišnji pisac.

On precizira da je na romanu radio pune dve godine pored ostalog i zato što je detaljno proučavao istorijsku faktografiju. Zbog toga je 90 odsto navedenih istorijskih podataka tačno, a među njima, recimo, i najveći deo činjenica vezanih za jugoslovenski automobil „tristać“ ili niške Filmske susrete. Pošto se roman „događa“ u prošlosti, sadašnjosti i u budućnosti, nastojao je da dobro „izmašta“ samo ovo poslednje.

Grozdanović dodaje da je glavni junak, ili bar jedan od glavnih likova u njegovom romanu – grad Niš. Na taj način se pridružio književnim prethodnicima koji su činili to isto, među kojima je i Zoran Ćirić – Magični Ćira, „ninovac“ koji je Niš (Nišvil) umeo da vidi na različite načine – kao hiperrealno, nadrealno, surovo, bizarno, sjajno, mitsko ili zaumno mesto. Mladi pisac se takođe uklopio i u trend koji sugeriše da je upravo Niš mesto u kojem su se dešavali krajnje mistični, neobični i teško objašnjivi događaji. Na ovakav književni „pravac“ u velikoj meri uticao je Dejan Stojiljković, kroz roman „Konstantinovo raskršće“, u kojem Hitler pokušava da pronađe sva tri klina kojim je Isus Hrist bio prikovan na krst kako bi, prema legendi, zavladao svetom, tako da njegove SS-oficire put dovodi do Niša, ispod čijih se antičkih temelja nalazi mač u kojem je pretopljen poslednji „Isusov“ klin…

– Posle Zorana Ćirića – Magičnog Ćire nastala je pauza, a onda se pojavilo nekoliko profesionalnih pisaca mlađe generacije, tako da već postoji (neformalna) niška književna scena. Naravno, niko od nas ne može da živi od pisanja, kao ni mnogi drugi pisci u Srbiji, ali smo profesionalci jer se pisanjem bavimo ozbiljno. Pri tom je potpuno prirodno da nam Niš bude glavni junak. Za mene je to normalna želja. Ima tu ljubavi prema gradu, ali i namere da „ostatku“ Srbije i regionu prikažem Niš u posebnom, drugačijem, zanimljivom ili lepom svetlu, kako ga ja vidim – kaže on.

Na pitanje: da li se ipak mora u Beograd da bi pisac postao „relevantan“, naš sagovornik odgovara: to zavisi od onoga šta ko želi. Ako književnik želi da bude u centru pažnje, obasjan reflektorima, viđen i popularan potreban mu je Beograd. On ne spada u takve, tvrdi. Veruje da je književnost umetnost i nada se da će u životu napisati bar jedan roman koji će za sobom „ostaviti trag“, a ne (samo) tiraž.

– Književna scena Srbije se u poslednje dve godine dosta estradizovala. Knjige su počeli da izdaju glumci ili manekenke. I sada ima dobrih pisaca i romana, ali su po strani. Naravno, proverena imena poput Basare, Albaharija ili Dragana Velikića se drže, ali retko ko od pisaca mlađe generacije, ma koliko bili kvalitetni, uspeva da se probije i napravi uspeh – kaže.

„Uzrok smrti ne pominjati“ posvećen je jednom od piščevih omiljenih glumaca, Bekimu Fehmijuu, koji je igrao u istoimenom filmu iz 1968. a umro u vreme pisanja romana. Grozdanović sada paralelno radi na tri rukopisa. Opet će biti istorije i ponovo će se „provući“ Niš. Ne privlači ga sadašnje vreme, upakovano između „Eksploziva“ i „Grand parade“, kao ni devedesete. Njima se odužio svojim prvim romanom „Jugo“, koji je bio priča o njegovoj generaciji i njenom odrastanju „u vremenu drugačijem od svakog drugog vremena“.

Ninova nagrada je politička

– Ninova nagrada je politička nagrada, pre svega zato što je dodeljuje jedan politički nedeljnik. Na žalost, ona je postala merilo kvaliteta, uprkos tome što je mnogi značajni pisci, među kojima je i nobelovac Ivo Andrić, nisu dobili – kaže Grozdanović, kome je, ipak, prioritetno mišljenje čitalaca, sa kojima posvećeno neguje „interaktivnu saradnju“ preko sajta www.milosgrozdanovic.com