Farbanje starih fijakera

Naprasni kraj njegove političke karijere najavljen je 8. oktobra 1972, nekoliko sati pred početak Titovog sastanka s Političkim aktivom Srbije. Tog dana Tito je u intervjuu zagrebačkom „Vjesniku“ rekao da je Komunistička partija Jugoslavije posle njenog Šestog kongresa, 1952, kada je, zapravo, počela destaljinizacija Jugoslavije, „mnogo izgubila na prestižu“:

U tri poteza objasnio je na šta, u stvari, misli:

– Kod nas je nastala euforija demokratizacije svega i svačega.

– S demokratijom se kod nas išlo u preveliku širinu.

– Vraćamo se nazad, tamo gdje smo griješili, gdje smo dozvolili da se ode predaleko.

Jasnije nije moglo.

Tako je Tito javno suspendovao proces demokratizacije jugoslovenskog društva i u mnogo čemu poništio svoje „istorijsko ne“ Josifu Visarinoviču Staljinu, 1948. I unapred odredio i temu i tok i ishod svog susreta sa političkim vođstvom Srbije.

U takvim okolnostima, verovalo se da će taj sastanak trajati samo nekoliko sati, a na kraju potrajao je pet dana. Što govori pre svega o tome da se Srbija tada nije dala. Da je njeno političko rukovodstvo bilo spremno da politiku destaljinizacije i demokratizacije, modernizacije i evropeizacije Srbije brani po svaku cenu. Čak i od onoga od koga se ona, zbog Titove neprikosnovenosti i karaktera režima kojeg je predvodio, objektivno nije mogao dobiti.

***

Štap o leđa liberalnog dela srpskog rukovodstva, koje je simbolizovao Marko Nikezić, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Tito je polomio već na početku sastanaka. Presuda je glasila: odnos CK Srbije prema tzv. neprijateljima socijalizma u Srbiji je liberalniji nego u drugim delovima Jugoslavije. „Liberalniji je – kako je govorio Tito – i u idejno-političkom konfrontiranju, i u pogledu politike krivičnog gonjenja, izricanja presuda, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja“.

Presudu je overio rečima da je on na to dugo upozoravao i da ni on ni vrh SKJ nemaju više „povjerenja u partijsko rukovodstvo Srbije“.

Ni Tito ni njegovi „trojanski konji“ u Srbiji nisu mogli da se pomire sa jednom činjenicom. A to je – da je u Srbiji iz godine u godinu sve više opadao broj krivičnih prijava za krivična dela „protiv naroda i države“. Sa stotinu, koliko je iznosio 1968, u 1971. srozao se na 47.

***

U debati koja je potom usledila, desilo se, ipak, čudo. Bez obzira što je unapred obezbedio podršku nekih od najistaknutijih srpskih političara – od Dragoslava Markovića i Petra Stambolića, do Nikole Ljubičića, Miloša Minića, Jovana Veselinova i Stevana Doronjskog, i kompletnog kosovskog rukovodstva – Tito je ostao u manjini. Prvi, a kasnije će se ispostaviti, i jedini put od dolaska na vlast. Njegovu politiku vraćanja Srbije i preostalog dela Jugoslavije 20 godina unazad podržalo je samo 16 od osamdesetak učesnika skupa.

Tito je i za takvu situaciju – i zato je i bio veliki političar – imao rešenje. Manjinu je proglasio većinom.

Tehnika je bila veoma jednostavna: preko nacionalne novinske agencije objavio je svoju završnu reč sa ovog sastanka, liberale stavio na stub srama, ne dozvoljavajući da se čuje ijedna reč većine koja ga je preglasala.

Tako je liberalizam u Srbiji postao prezrena politika. Na scenu je stupila politika „krivičnog gonjenja“, a ne tek započetog dijaloga, verovanja, a ne rasuđivanja. Samoproglašeni pobednici počeli su se sprdati sa politikom stvaranja velikih tržišno orijentisanih privrednih sistema u Srbiji, menadžeri su postajali sumnjiva lica, promoteri novih tehnologija – prezreni tehnokrati, klimoglavci – najperspektivniji kadrovi, misleći ljudi – latentni ili, bar, potencijalni disidenti.

Kod Tita se, kako će kasnije objaviti jedan pravoverni srpski političar, više nije išlo na razgovor, već na referisanje.

U stampedu koji je usledio u Vojvodini smenjeno je i kažnjeno 700 članova Saveza komunista, u celoj Srbiji je s raznih dužnosti sklonjeno i partijski sankcionisano oko 6.000 ljudi.

***

Na udaru su se prvo našli oni koji su usudili da Titu kažu da će pogrešiti ako krene putem koji je najavio u zagrebačkom „Vjesniku“. Za takav rasplet posebno je bio zainteresovan tadašnji sovjetski lider Leonid Iljič Brežnjev. Iz jedne informacije koju je on 23. decembra 1972. podelio članovima svog partijskog Politbiroa čitamo da je u Beogradu rešeno da se „svih trideset osoba koje su na aktivu srpskog rukovodstva s Titom nastupili protiv Titove linije postupno oslobode dužnosti koje zauzimaju“.

Mirko Čanadanović je izbačen i iz Matice srpske, jedan od naših najperspektivnijih lingvista oteran je u novosadski „Dnevnik“, da lektoriše kriminalne roto romane.

Pobednička manjina latila se batine.

Promoteri nove politike znali su da Srbiji prodaju rog za sveću, pa su odlučili da od batina ne prave veliku pompu, ali nisu dugo izdržali. Po onima koji nisu verovali da se nazadovanjem može napredovati u Vojvodini se počelo toliko udarati da je to zasmetalo i Dragoslavu Markoviću, glavnom Titovom osloncu u seči srpskih liberala:

– Vojvođani – zapisaće on u svom dnevniku – biju kao sekirčetom po glavi.

Nisu ga, naravno, bolele rane Mirka Čanadanovića i drugih vojvođanskih liberala, jer je on to sekirče s Titom i oštrio. Brinula ga je mogućnost da bi preterano mlataranje sekirčetom moglo umanjiti njegove istorijske zasluge u oslobađanju Srbije od nje same.

Više mu je odgovaralo da se udara samo po mraku.

***

U godinama koje su stizale moralno-politička podobnost bivala je važnija od stručnosti.

Brojke ponekad mogu da kažu više od reči.

Iz Čanadanovićeve tek objavljene knjige „Odgovori – političke sukobice“ saznajemo da je 1969. u Pokrajinskoj skupštini Vojvodine bilo 11,3 odsto poslanika sa osnovnom školom, a da je posle oslobađanja Vojvodine od liberalizma svaki četvrti poslanik vojvođanske skupštine imao osnovnu školu. Sa fakultetom ih je, pod balastom liberala, bilo 49,6 odsto, a kad je taj teret skinut s vrata, njihov broj je više nego prepolovljen. Sa 49,6 smanjen je na 19,6 odsto.

Iz informacija koji se mogu naći u Titovoj ličnoj arhivi u Beogradu vidimo da je ta 1972. bila poslednja godina u kojoj je Jugoslavija ostvarila uspešan spoljnotrgovinski bilans. Izvoz je u odnosu na prethodnu godinu bio povećan za 15, a uvoz smanjen za 14 odsto.

***

Već u poslednjoj godini Titove vladavine istorija je liberalima dala za pravo. Krajem 1979. na dvema zajedničkim sednicama Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva Jugoslavije saopšteno je da je zemlja bankrotirala, da je njena akumulacija od 1971. prepolovljena, da Jugoslavija već „rasprodaje supstancu“. Rečeno je da njena „apsolutna ekonomska stagnacija traje od 1974.“ Da je zemlja potrošila svoju budućnost, jer je od 1976. svake godine trošila 30 odsto više nego što je stvarala.

Istorija je, tako, dala za pravo i Mirku Čanadanoviću, ali oni koji mlatarali sekirčetom po Vojvodini držaće ga u izolaciji još desetak godina, sve dok posle rušenja Berlinskog zida nisu sišli s vlasti. Dok im sekirče nisu preotele neke nove drvoseče. Čanadanović se tih godina, hteo ne hteo, tešio uverenjem da i ćutanje može biti rečito, ali kad ruženje liberala i liberalizma u Srbiji nije prestajalo ni posle raspada Titove Jugoslavije, posumnjao je u to uverenje. I prelomio: „Ponekad mora i odgovoriti“.

Tako je nastala ova po obimu nevelika, ali izuzetno važna knjiga. Važna zbog toga što pokazuje da se politički suparnici ni u Srbiji ne moraju doživljavati kao lični neprijatelji, da se instinkti i sujete mogu kontrolisati, da možemo biti bolji nego što jesmo.

***

U Čanadanovićevim „Odgovorima“, nimalo slučajno, posebnu pažnju pleni raskošni stil i izuzetna akribija njenog autora. Dovoljni su, možda, i nasumice odabrani citati:

– Moj problem nisu bili momci sa omladinskih tribina, nego starci sa svečanih bina.

– Autonomiju Vojvodine u Beogradu treba razumeti s više uvažavanja raznovrsnosti, a u Novom Sadu s više osećanja dužnosti prema jedinstvu.

– Još sve pamtim, trudim se da ne zlopamtim.

***

Na kraju i jedna mala digresija. U proteklih četrdesetak godina neke srpske političke i intelektualne vođe su Marku Nikeziću, tvorcu srpskog liberalizma, ručno prebrojavali reformatorska krvna zrnca. Najčešće su se, pri tom, pozivali na dve Nikezićeve lapidarne rečenice.

Prva je glasila:

– Ja nisam imao nameru da reformišem ni svoje selo, a kamoli zemlju – a druga je ona u kojoj je Nikezić govorio da je poštovao Tita, verujući da on „pri kraju života shvata da je potrebno učiniti zaokret ka demokratizaciji“.

U prvom slučaju, Nikezićevi kritičari su zaboravljali da čovek nije imao nikakvo „svoje selo“, rođen je u Beogradu, a u drugom su previđali da je Nikezić u istoj onoj rečenici u kojoj je govorio o tome kako je poštovao Tita jasno definisao njegovu političku filozofiju.

Rekao je kako je verovao da Tito, „iako konzervativac, pri kraju života shvata da je potrebno učiniti zaokret ka demokratizaciji“.

Ljuti na Nikezića što je Tito njemu a ne njima zalepio etiketu liberala, neki disidenti iz Titovog vremena i danas ignorišu kako je sâm Nikezić objasnio politiku koju je vodio od 1968. do 1972. godine.

Nikezić:

– Čitavo vreme smo znali da naša i Titova koncepcija nisu iste. Ali smo verovali da se u praksi može naći rešenje.

– Naše reforme (posle 1948) bile su samo medicinske: treba nešto izmeniti da bi se stare strukture osvežile.

I, najzad:

– Fijaker možeš da ofarbaš, ali od njega nikada ne može da postane automobil.

Tako je govorio Nikezić političar, a ne svetac.

Ostalo je istorija. U Srbiji se još farbaju fijakeri.

(Autor je novinar i publicista, autor prve kompletne političke biografije Josipa Broza Tita)