Govori srpski da te cela Švedska razume

Izašli smo iz Vasa muzeja, raskomoćenog na jednom od 14 ostrva grada poznatijeg i kao „Venecija severne Evrope“. A muzeja u Stokholmu ima stotinak i uglavnom rade do pet. Rekli su nam da je Akvarijum na desetak minuta pešaka od Vase. „Samo pođete desno, čim izađete odavde“, reče nam kustos. Međutim, od muzeja dva putića vode u tom pravcu. S obzirom na to da smo imali malo vremena, jer je već bilo prošlo četiri, potrčali smo putem koji nam se učinio logičnim. Plavuši bar. Kolege Antonio iz Gane, Li iz Indonezije i Radašiam iz Indije, pokušavali su da me sustignu. Zaustavljamo prolaznike da ih pitamo da li smo na pravom putu. Kažu „da, odmah iza ugla“. Međutim, tamo je bio Biološki muzej. Očajni, jer je već 4 i 20, kiša pada, a mi smo očigledno promašili put, hvatamo se za poslednju slamku spasa. I nalazimo pravog!

Prilazim taksisti. On sigurno zna gde je to što tražimo. Obraćam mu se na engleskom. Ljubazno izlazi iz kola. Liči na Kusturicu, samo ošišanog. Odgovara mi na engleskom, sa prepoznatljivim domaćim akcentom.

– Jeste li vi iz Srbije? – pitam ga po naški.

– Ja sam iz Jugoslavije – odgovara uz širok osmeh.

Objasnio mi je gde treba ići. Na srpskom. Setih se poslovice „Govori srpski da te ceo svet razume“. Zahvaljujem se zemljaku i nastavljamo, trčeći po kiši, mokri kao da izlazimo iz akvarijuma. Stižemo do Akvarijum muzeja. Tačno je pola pet. Ok, imamo pola sata da vidimo ogromne ribe u još većim „kavezima“, međutim… Muzej se baš u to vreme zatvara. Ostao je samo portir koji i pored molbi da nas pusti bar da virnemo unutra, nije mogao. Takva su pravila, kaže.

Izlazimo, pokisli. Čekamo autobus da se vratimo do centra. Veverice na stanici malo su nas razgalile opušteno prilazeći po hranu. Kao mačke kod nas. Ne dozvoljavaju da ih uhvatiš ili pomaziš, ali se ne boje ljudi. Možda su upravo ljudi ovde drugačiji, a ne veverice.

Retko gde se, kao u ovom gradu na vodi – a ne znate gde je reka, gde jezero, a gde more, jer se prepliću i spajaju, povezani brojnim mostovima – može videti neobična slika – ispred zgrade Parlamenta okružene vodom pecaroši na svakom ćošku. Iako se u to vreme održavala važna međunarodna konferencija Stokholm + 40, sa više od 600 učesnika i diplomata iz preko 80 zemalja, organa „javnog reda i mira“ gotovo da nije bilo. Jedan policajac na uglu, i nekoliko pripadnica obezbeđenja na ulazu u Parlament. Slikaju se sa novinarima, pokazuju nam unutrašnjost. Ne treba vam dozvola da pričate s nekim zvaničnikom, učesnikom konferencije. Niko ne traži autorizaciju, svi su opušteni, raspituju se o ovdašnjim prilikama, iako su dobro obavešteni. „Srbija je na dobrom putu. Napravili ste veliki napredak i uskoro ćete biti članica EU“, moglo se čuti iz više izvora.

Poslednjeg dana boravka u švedskoj prestonici mala grupa novinara iz svih krajeva sveta (ujedinjene boje Benetona, zvali smo sebe u šali), odlučila je da poseti Skansen, prvi muzej na otvorenom u Švedskoj, osnovan davne 1891. Zauzima čitavo ostrvo Djurgarden. Prvobitna ideja osnivača, Artura Hazeliusa, bila je da sačuva izgled srednjovekovnih kuća. Kažu da je čak 150 kuća, deo po deo, prenosio iz različitih krajeva Švedske. I zaista se, šetajući Skansenom, stičete utisak ne samo da ste na nekom drugom prostoru, već i u drugom vremenu. Kuriozitet ovog muzeja, koji privlači više od milion posetilaca godišnje, jeste da se u okviru njega nalazi niz manjih, dečiji zabavni park, cirkus i zoološki vrt. Mogu se videti i ribe u manjem Akvarijum muzeju, zmije i drugi gmizavci. Zgradu sa insektima smo zaobišli, ali smo zato sa zadovoljstvom zašli u džunglu. Pravu džunglu na otvorenom, gde vas okružuje gusto rastinje i debele krošnje sa kojih skaču majmuni. Nije vam svejedno, kada shvatite da su zvuci životinja koji vas okružuju – pravi. Papagaji i druge ptice su iznad vas. Protrči po koji gušter. Kako ulazite dublje u džunglu, pojavljuju se veće životinje. Ne vidite ih na prvi pogled, jer su sakrivene u rastinju, poneke i u pećini. Prolazite uskim stazama, a onda odjednom iskoče dva majmunčeta tik ispred vas i počnu da se tuku, uz ciku i galamu. Kolegi Antoniju iz Gane to je bilo previše. Izleteo je napolje, ostavljajući Pitera iz Poljske i mene da istražimo najdublji deo.

Tu su životinje malo stidljivije. Prilaze polako, ukoliko steknu poverenje i nešto ih na vama privuče. Poput kamere, ili odsjaja narukvice. Tako su nam prišla dva malo veća majmuna, tiho i neprimetno, za razliku od malih galamdžija koji su nas prvi dočekali. A onda smo zašli u deo gde su nam skakali na ramena. Neočekivano i nezaboravno iskustvo u džungli na severu Evrope.

Kasnije smo se svi smejali Antoniju, jer „kako Afrikanac može da se boji džungle“, komentarišući da je i to jedna od predrasuda koja vlada svetom. „Rođen sam i živim u Akri, glavnom gradu Gane i jednom od najurbanijih gradova u Africi. Divlje životinje sam video jedino u zoološkom vrtu“, pričao nam je Antonije. Njemu su i kontrolori u prevozu prilazili pitajući ga gde mogu da nabave majice koje nosi. „U Gani“, odgovarao je, dok mu je kondukter upućivao kompliment za garderobu, uz konstataciju da je moda u Švedskoj „dosadna, bez živih boja“.

A Šveđani? Izuzetno ljubazni, prijatni i predusretljivi. Svi govore engleski, mape sa gradom se mogu naći na svakom uglu, a čitava jedna ulica puna je radnji sa suvenirima. Ima i uličnih zabavljača, jer je u nekoliko centralnih ulica, nalik našoj Knez Mihailovoj, saobraćaj zatvoren. Te pešačke zone su duge i po nekoliko kilometara.

Ispred Koncertne dvorane, poznatije i kao „Plava kuća“, gde se tradicionalno dodeljuju Nobelove nagrade, šareni se pijaca. Čista, uređena, mirišljava. Doprinosi lepoti trga gde dominira Plava zgrada sa prepoznatljivom skulpturom. Cene u Stokholmu su za naše uslove „poprilične“, jer je sve i po nekoliko puta skuplje. A i standard im je deset puta veći.

Kralj bez stolice

Švedska kraljevska porodica nije „protokolarna“ poput one u Engleskoj, iako narod podjednako obožava njene članove. Kralj Karl XVI Gustav rado posećuje sednice Parlamenta, angažovan je na humanitarnim i drugim manifestacijama, ali ne sedi u loži niti zahteva posebnu stolicu. Čak insistira da bude ista kao i kod drugih učesnika.