Lopovi rade ko u vreme Juge

Prolazim pored poruke na zidu – „Uživaj opštu nemoć”. Tu sam tako sažetu misao viđao i u drugim gradovima stare Jugoslavije. Jedan moj drug se dugo pre rata zavitlavao sa onom konstrukcijom “kad se bratska srca slože i olovo plivat može” i njenom parafrazom “u slučaju rata Srbin ima Hrvata za brata”. Uz aneks – i obrnuto… Bila ja to šala, parodija na partizanku, filmsku braću. Recimo, Borisa i Batu. Niko tada nije verovao da će stvarno zaratiti, pa je to izgledalo krajnje hipotetički, nategnuto, gotovo montipajtonovski. Najzad je sve to iza nas. Na nizovima klupa posedali potencijalni putnici za more. Popodnevni voz u 15 i 25 postavljen je po voznom redu, a putnici, kako je to već red kada je u pitanju godišnji odmor, kupuju piće, sendviče, čokolade, novine… Kondukter uzima karte i raspoređuje nas po kolima i kupeima. Postoji vagon koji ide direktno u Veneciju, samo se odvaja u Zagrebu, i još jedan koji nastavlja u Budimpeštu, isto iz glavnog grada Hrvatske. Preko Bosne i Hercegovine, čuvenom Bihaćkom prugom se ne ide ka Splitu, već preko Ogulina, koji je ujedno i jedina stanica na kojoj se staje, sve od Zagreba do Knina.

Dakle, stanice su Beograd, Šid u Srbiji, pa Tovarnik u Hrvatskoj (u te dve stanice ulaze carinici), Ogulin, Knin pa Split. Ne računajući povremena stajanja kod ukrštanja železničkih kompozicija.

U kupeu upoznajem Nenada, intelektualca, koji posle dvadeset godina ide da se vidi sa bratom od ujaka.

– Ja sam beogradski Splićanin…

– Isti slučaj, čestitam ili ne, nažalost, ne bih vam znao reći baš najpreciznije.

Šalimo se.

Objašnjava da je dugo živeo u Splitu, sa ćaletom koji je tu došao iz Šumadije, pa upoznao mladu Dalmatinku, oženio se i ostao. Sve do nesretne 1990. kad je prebrojavanje etničkih krvnih zrnaca postalo ne samo javna “moda” nego i vrsta diktata sa vrha i obrazac ponašanja. No, to je poznato. Tada su se stvari u do tada složnoj porodici malo zakomplikovale. Bilo je to u vreme kada su se na javnoj sceni posvađali i takvi prijatelji kao što su pokojni, već pomenuti genijalni Boris Dvornik i legenda glumišta Bata Živojinović.

Sada su se stvari normalizovale. Priča mi da mu je pomenuti brat nedavno poslovno bio u Beogradu i posetio njegovu porodicu te ih sve pozvao da dođu kod njega, u Split. Jedna od onih mnogih priča koje mogu da ganu i najtvrđa srca. Povratak sloge među braćom.

Dok razgovaramo, čuje se iz susednog kupea:

– Ajdemo, slikaj me pored prozora, tvrđava da je u pozadini! – izdaje komande neki ženski glas.

Nalazimo se u Kninu, a iznad pravoslavne crkve, koja se šćućurila u grozdu kuća odmah iza stadiona nogometnog/fudbalskog kluba “Dinara”, a blizu pijace na kojoj trguju prodavci iz pola severne Dalmacije.

Oseća se da je situacija sada mnogo bolja, ali nema one tako karakteristične živosti i veselosti koja se uvek osećala u Kninu. Jedan bračni par koji je već prevalio i osmu deceniju života polako silazi niz poprilično strme stepenice vagona. Dolaze iz jednog od kolektivnih centara da obiđu svoju razrušenu kuću. On se pod teretom poprilično velikog i za njega teškog kofera poluokrenuo, a njegova žena stala, spustila torbu, želi saputnicima sretan put, maše i onda se sporo okreće i pažljivo stajući na očito bolnu nogu zamiče prema čekaonici na železničkoj stanici u Kninu.

Huči lokomotiva dok ubrzava pored Vrdnika i dalje prema bivšoj tvornici karton-gipsanih ploča, na izlazu iz Knina. Sada je strana firma, Knauf, a ploče su iste, karton-gipsane, tražene za pregradne zidove.

Pa onda selo Kosovo i crkva Lazarica, ispred koje je još 1989. godine Oliver Mlakar vodio program proslave šeststogodišnjice od Kosovskog boja. One godine kada je u raspadu komunizma primitivni nacionalizam promolio svoju krvavu njušku.

– Jao, jao, nema mi torbice i novčanika, začulo se iz jednog od kupea. Zapomaže jedna žena, a dve je teše.

– Eno u toaletu ima nekakva torbica, baš sam se pitao čije je – odgovara jedan muškarac.

Kondukter donosi torbicu, žena užurbano vadi novčanik i govori:

– Evo ga, tu je. Dokumenti, ali nema mi šesto evra, ljudi.

– A pasoš?

– Tu je, ali evra nema. Šta ću sada, jadna ti sam, kako ću kupiti poklone, platiti troškove!

– Nema druge, traži od željeznice da ti nadoknadi troškove, savetuje je saputnica iz kupea.

– Da, da, vratite mi evre – govori žena dok gleda u konduktera.

On sleže ramenima i mrmlja u bradu:

– Kao da zavisi od mene, zna se postupak – policija, pravnici, tužba. To je na vama…

– Ajde da svako da po 10 ili 20 evra, pa da pomognemo ženi, šta kažete? – predloži neko.

– Nemam sitnog – jedan će brka.

– Što da mi stradamo, a lopov prođe lišo… – dodaje jedna gospođa.

– Ma, treba paziti. Nas dvoje nismo nigde izlazili čitave noći. Još sam ja držao nogu na bravi, da osjetim ako neko hoće da uđe. Ljudi, nemojte da ste naivni, oni ulaze noću kod onih koji nisu zaključali bravu na kupeu.

– Ej, ja sam ih videla, bila su trojica. Jedan od njih je pokušao da otvori bravu, ali je video da je zaključana pa je produžio. Da sam spavala, možda bi pokušali da uđu i kod nas. Možda imaju ključ, kao i kondukter. Ja sam samo razrogačila oči i kao hipnotisana gledala u njega. Prestravila sam se, mladić duže kose, visok, a za njim su išla još dvojica. Brzo su produžili dalje, a ja sam i dalje buljila. Posle par minuta su trčećim korakom prošli u drugom smeru…

I, naravno, kako to biva, njena priča potaknu i druge da iznesu svoja iskustva još iz stare države.

Ko zna, možda je ovo dobar znak – priča se o “običnom” kriminalu, ne o onom sa nacionalno-političkim predznakom.

Kada je kompozicija stala u Splitu, nastalo je grljenje i ljubljenje sa onima koji su čekali nekoga svoga, a čuveni nosači sa karijolama za teret nisu imali posla. Do autobuske stanice svega dvadesetak koraka, a do Trajektne luke tek još toliko.

Dok prolazimo kroz volat, kako Splićani zovu prolaz između zgrada, kao da nas sve pozdravlja i inicira grafit koji dočekuje i ispraća sve u železničkoj stanici u Splitu, a koji poručuje: Dok je bilo Tita, bilo je i šita…

Nedaleko, kada se prođe blještavilo splitske Rive čuvena je Matejuška, lučica koju je Miljenko Smoje učinio kultnim mestom za sve one koji stvarno poznaju Split. Tu i dalje žive duhovi ribara Šanta i njegovog psa Šarka, tu su prisutne storije o Roku i Cicibeli. Sve je tu kao u jednom velikom duhovnom muzeju. Kojega pohode samo oni upućeni.

U Trajektnoj luci već su postavljeni brodovi koji u golema grotla primaju vozila i ljude, a ”Jadrolinija” ih prebacuje na otoke, ostrva ili škoje (kako bi rekli boduli, stanovnici otoka). Među borove, pored mora, uz koncert cvrčaka za pozdrav kraju leta.