Nepoznavanje dovodi do opasnih situacija

Kao zagovornik sekularnog modela države i ravnopravnog položaja svih veroispovesti u njoj, dnevni list Danas je organizovao diskusiju na temu „Međureligijska tolerancija u Srbiji“. U razgovoru su učestvovali: rabin Isak Asijel, glavni rabin Srbije, Muhamed ef. Jusufspahić, muftija srbijanski, pater Vinko Maslać, župnik župe Svetog Petra u Beogradu, otac Vukašin Milićević, jerej Srpske pravoslavne crkve, Nikola Knežević, direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva, Davor Džalto, direktor Instituta za studije kulture i hrišćanstva – ISKH, Danijela Marković, generalna sekretarka ISKH, Vladimir Todić, samostalni savetnik u Kancelariji za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, Mirko Đorđević, sociolog religije, Živica Tucić, verski analitičar, Radomir Ličina, urednik Danasa, Bojan Cvejić, novinar Danasa, i Zlatko Paković, moderator diskusije.

———————–

Zlatko Paković:

Rabin Asiel je predstavnik zajednice koja je u Srbiji gotovo uništena tokom Drugog svetskog rata. Početkom 1942. godine, Beograd je od strane Trećeg rajha proglašen gradom najočišćenijim od Jevreja. Od 12.000 Jevreja, koliko je u njemu živelo pre rata, tada je već 10.500 bilo ubijeno. To je stravičan zločin. Dakako, neću vas pitati kako se osećate, to mi je potpuno jasno, kad u izlogu knjižare u centru grada vidite antisemitsku literaturu, a već je pobrojano 127 ovakvih naslova u slobodnoj prodaji, nego šta činite kad to vidite, da li se obraćate državnim organima, zahtevajući da reaguju po zakonu, i da li vam možda neko iz neke druge verske zajednice ili crkve pruža pomoć? Šta u tom smislu čini Srpska pravoslavna crkva? Evidentno je da još uvek ima manastira i crkava u kojima se sasvim slobodno prodaju, recimo, „Protokoli sionskih mudraca“. Antisemitizam je, dakle, još uvek gorući problem u našem društvu.

Isak Asiel:

Pre nekoliko godina, u knjižari „Stubovi kulture“, bio je veliki broj antisemitskih naslova, i tada sam pitao one koji to prodaju: vidite li šta vam piše na izlogu, Stubovi kulture, a vi prodajete ovu zlu krv ovde. Svašta mi prodajemo, a kad bismo prodavali samo kulturu, onda u tom slučaju ne bismo mogli da napravimo nikakav profit! Tako su mi odgovorili. Rekao sam onda: kad prodajete ovakve knjige, što onda ne prodajete i Antu Pavelića i ustašku literaturu – verovatno postoji neka populacija koja bi kupovala i tu vrstu literature ovde, pa bi bilo i profita? Otišao sam na internet i pogledao ko je vlasnik Stubova kulture. Onda sam se obratio vlasniku, koji je tada rekao da je, pošto je na funkciji ministra kulture, a da bi sprečio sukob interesa, zamrznuo svoj radni odnos u izdavačkoj kući, i da se ne meša u njenu izdavačku politiku niti u prodaju knjiga u njenoj knjižari. I šta sam uradio? Pravo da vam kažem, ništa nisam uradio. Mi smo sasvim fino razgovarali. Ali, onog trenutka kad je u novinama izašao članak pod naslovom „Stubovi srama“, a ne „Stubovi kulture“, svi su ti naslovi nestali iz knjižare. Kad vidite koliko toga ima oko nas, onda je jedini način borbe protiv toga, po meni, da beogradske gimnazije i osnovne škole dolaze u sinagogu i da se tu upoznaju sa načelima judaizma i saznaju nešto o jevrejskom narodu, kao što to, na sopstvenu inicijativu, već rade neki profesori i nastavnici. Vi ranije niste imali tu inicijativu, ali sad ima pojedinaca koji čitaju, koji vide šta se oko njih dešava i to im se ne sviđa. I ti ljudi, ti profesori, dovedu svoj razred, ili sve četvrte razrede gotovo svih beogradskih gimnazija, i provedu sat i po ili dva sata u sinagogi, i mi razgovaramo o judaizmu, o civilizaciji, o moralnim problemima i stvarima koje zanimaju te mlade ljude. Nekada ih bude i po sto. To je za mene najbolji vid borbe protiv antisemitizma. Postoje i neke organizacije koje idu po školama, razgovaraju i vode, recimo, sa sobom one koji su preživeli Holokaust. Postoje i takve stvari. Osim toga, moram da kažem da je u okviru Zavoda za udžbenike izdat jedan dobar udžbenik, „Holokaust i njegovo značenje“. Polako, to ipak prodire. A što se tiče antisemitske literature, to će nas uvek pratiti. Postoji šala: šta je antisemitizam? Kad ima više Jevreja nego što je to uobičajeno! Među religijama ovde, unutar samih zajednica, postoji puno posla koji treba da se uradi. Šta mislite, kad je patrijarh Irinej došao u sinagogu i kad je upalio svećicu, ovi koji nas prozivaju i njega su prozivali, a on je treći hrišćanski verski lider koji je ušao u sinagogu, pored dvojice papa. Zašto su ga prozivali? Maltene kao da se susreo sa đavolom. Ali, patrijarh je bio u sinagogi, i mi moramo da prepoznamo da ovo jeste početak. I ako prepoznamo da ovo jeste početak, mi zaista ulazimo u jedan eon duha.

Vukašin Milićević:

Ne volim da govorim o stvarima u kojima ne učestvujem direktno, ali jasno je iz ovoga što je uvaženi rabin govorio da su na tom zvaničnom nivou ili, ako hoćete, najvišem nivou, odnosi više nego dobri. Dakle, organizuju se zajedničke manifestacije, naročito po pitanju Jasenovca ili sličnih stratišta gde su zajedno Srbi i Jevreji stradali. Takvih mesta je nažalost mnogo i u našoj zemlji a i van nje. Ono što je sa druge strane istina jeste da zaista postoji gomila nekakve jeftine antisemitske literature koja kruži po kojekakvim manje ili više zvaničnim crkvenim zajednicama. Kad vi negde u Bajinoj Bašti nađete u manastiru knjigu „Protokoli sionskih mudraca“, u istim takvim okruženjima ćete često naći i knjige koje govore o tome da su zvanični predstavnici Pravoslavne crkve izdajnici vere, da idu u Sinagogu, da su izdali otačku veru, to je deo jednog šireg kompleksa s kojim se mi suočavamo kao sa nemalim problemom, zato što ne pogađa samo neke druge, nego pogađa direktno i nas. Treba skrenuti pažnju na to, ali ne tako što će neko da dođe kod patrijarha i da ga pita: zašto ste vi objavili „Protokole sionskih mudraca“? Pitanje je: da li znate da se tamo i tamo prodaje takva knjiga i da li možete da utičete na to da ne bude tako. Mi sve to često zamišljamo kao nekakve centralne strukture gde svako svakoga kontroliše. Realno, jedan episkop ne zna šta se prodaje u svim crkvama i manastirima njegove eparhije. Možda će neko reći to je njegova odgovornost, i tačno je da je to njegova odgovornost, ali je i naša odgovornost da ga o tome obavestimo i da mu postavimo pitanje o njegovoj odgovornosti. Dakle, kao što skrećem pažnju na različite zloupotrebe koje postoje u drugim društvenim ustanovama, tako i ovde, kao građanin, ne kao vernik, imam i pravo i obavezu da skrenem pažnju na takve stvari, jer su i ljudi kojima upućujem pitanje i sami deo javne sfere. Ja kad obučem mantiju i izađem na ulicu, pokazujem time da sam društveno odgovoran, i vi imate puno pravo mene da pitate šta mislim o svemu tome. Potrebno je da zajedno radimo na podizanju nivoa jedne elementarne građanske odgovornosti kada su takve stvari u pitanju i, kako bih rekao, treba isterati stvari do kraja, bez ikakvih okruglih odgovora koji zaobilaze zapravo pravi odgovor.

Nikola Knežević:

Imate, na primer, u Debrecenu bistu koju su podigli Miklošu Hortiju. Kad s nekim tamo pričam da je to nedopustivo, da je Horti fašistički zločinac, on i dalje ne vidi problem u osobi i liku tog Mikloša Hortija, i dalje ne vidi problem što je za njega Vojvodina samo južni kraj Mađarske itd. Naprosto, u svakoj zajednici moramo da se suočavamo sa tim problemima koji su vezani i za antisemitizam, i za fašizam, i za nacionalizam. Mi smo odgovorni, što kaže otac Vukašin, u okviru svoje zajednice i u okviru svog društva u kojem se nalazimo. Tu smo da ih učimo ne šta je to prava vera, nego šta je to pravo verovanje. Šta je to istinsko, hrišćansko, islamsko ili judaističko verovanje. A u takvom izvornom tumačenju vere, mi onda nećemo naći prostora za devijacije, za nacionalizam i bilo kakvu etničku ili versku netrpeljivost, već isključivo poruke ljubavi i tolerancije.

Zlatko Paković:

Potpuno je jasno da se, bez obzira na versku pripadnost, ovde principijelno slažete o tome kakva je uloga tolerancije i sekularnog društva, kao što ste saglasni i u negativnoj oceni oko konkretnih problema koje smo istakli, no, da li biste bili spremni da se, na primer, zajedno molite? Da li vam to dopuštaju vaše vere?

Mirko Đorđević:

Carigradskom patrijarhu nije teško da se pomoli sa rimokatolicima, Oče naš, ali to ovde ne bi niko uradio.

Nikola Knežević:

Mi protestanti nemamo taj problem.

Vukašin Milićević:

Molitva znači jako mnogo. U striktno kanonskom crkvenom smislu, kad se kaže da nije moguća zajednička molitva sa onima koji ne veruje isto, misli se pre svega na čin liturgije, odnosno euharistije, koja podrazumeva ispovedanje vere. Ali, to bi, najzad, bilo nametanje naše vere drugima. Kažemo da možemo da se molimo sa svima koji veruju, ali, zašto bismo terali druge da se mole na takav način. Pazite, apostoli su išli u hram. Iako su imali svoju haristiju, oni išli su u hram dok su ih puštali da idu i dok je hrama bilo. To je praksa prve hrišćanske zajednice. Ovde, međutim, postoji odgovornost prema sopstvenim tradicijama. Jer, iako verujemo isto i kao pravoslavna i kao rimokatolička i kao tradicionalna protestantska crkva, mi nemamo zajednicu, i to većina hrišćana, ipak, shvata kao problem, i to jeste problem, jer smo pozvani na zajednicu. Ako baš hoćete, ne biti u zajednici jeste jeres! Jer, jeres je podela. Pred nama je, dakle, postavljeno pitanje: zašto nismo u zajednici? S druge strane, mi želimo da budemo odgovorni svako prema svojoj tradiciji. Ali, mi se toj zajednici nadamo kao nečemu što je ispred nas.

Muhamed Jusufspahić:

Kada neko ko se zove Mustafa, ne zna da je to isto kao i Stefan, ustafan, odabran, ovenčan, stefanos, onda je to neznanje, ali ne govorim samo o tom nivou nepoznanja, nego, na primer, dođe musliman i opsuje Hristosa, a Hristos je u islamu poslanik Božji. To je opasno neznanje.

Vladimir Todić:

Imate ogroman bazen elementarnog nepoznavanja. Kod profesora istorije takođe. I ovo o čemu govori rabin, dakle, taj udžbenik „Holokaust i njegovo značenje“, to je izuzetak. To je sjajan udžbenik, pisali su ga eminentni ljudi, vrlo staloženo, vrlo razumno, o stvarima koje su izuzetno osetljive. Ja sam se, rabine, zaprepastio kad sam ga čitao; kad to čitate, prosto, naježite se, to je vrlo teško i potresno, ali to prosto mora tako da se radi. Mislim da je to dobar put. Zna se šta je srpska kolaboracija tokom Drugog svetskog rata, ali se i o njoj mora pisati utemeljeno i precizno. Ako neko kaže da oni nisu ubijali Jevreje, a nisu, to ne znači da nisu radili nešto drugo u vezi s tim likvidacijama – davali su spiskove Jevreja, pomagali nacistima na jedan način, posredno, iako nisu vršili likvidacije. Ako, pak, tvrdimo da su vršili i likvidacije, onda dajemo eksplozivno punjenje u ruke onima koji su inače na njihovoj strani. To je vrlo opasan teren. Nisu ubijali, ali su pomagali ubicama. Kada govorimo o svemu tome, vrlo pažljivo moramo da svaku stvar nazovemo imenom koju ona zaslužuje.

Davor Džalto:

Ovo što je gospodin Todić rekao odnosi se na segment obrazovanja, koji nismo ovde potencirali, a koji je jako bitan, i to ne samo kad govorimo o verskom ili religijskom obrazovanju. Ja, na primer, uopšte ne verujem u ideju koja kaže da će poznavanje suštine drugih konfesija biti prevencija zločina nad pripadnicima tih konfesija. Ali, postoji onaj segment koji je ključan u rešavanju konflikata kroz obrazovni sistem, a on je kod nas katastrofalan, i sve je gori i gori. A tu su na isti način i mediji. Kad smo već tu, na tribini u organizaciji Danasa, značajnog dnevnog lisa, hoću da kažem da su ključan problem javno mnjenje i oni koji imaju pristup javnoj reči, jer oni kreiraju odnose u društvu. Dajte mi kontrolu nad nemačkim medijima sedam dana i ja ću proizvesti rat između protestanata i katolika, koji je već tu prisutan kao potencijalan konflikt. Dakle, kako ćete vi manipulisati informacijama, kome ćete davati prednost u raspravi, od koga ćete uzimati izjave, a od koga nećete, to je spinovanje. To je ključ problema. Potrebno nam je profesionalno novinarstvo, da ne upotrebim termin nezavisno novinarstvo. Da li ćemo ga uspostaviti i da li će intelektualci kreirati neku pozitivnu atmosferu u društvu, da li će iskoristiti to svoje mesto i svoju ulogu da to urade ili ne, od toga zavisi i tolerancija. Jer, od toga da li je, recimo, pravoslavlje suštinski tolerantno prema nečemu, mnogo je važnije na koji način mi to interpretiramo, i da li će mediji u vezi s tim pitanjem pre otići kod nekoga ko o tome ima zapaljiv govor, jer je taj govor atraktivniji, pa se to onda i uslika i predstavi kao pozicija pravoslavlja, ili kao pozicija islama, ili judaizma.

Kraj