Plastične devedesete

Radni zadaci često su za nas podrazumevali i nabavku plastičnih kanti i flaša, u kojima je za „gazdu“ kod koga trenutno radimo kupovan i prenošen benzin, „domaće“ vino i rakija, ulje… Značajna promena u najpre moralnom, potom društvenom i materijalnom statusu kao, najzad, zaposlenog antropologa, pri tom kustosa u muzeju, uticala je na to da sva prethodna iskustva – stečena u realnom okruženju devedesetih – suočim sa drugom stranom, muzejskim reprezentacijama tradicionalne kulture. Tada je počela da se uobličava ideja da bi trebalo promeniti nepisani muzejski stav da predmet izučavanja treba da bude star najmanje 50 godina kako bi bio prihvaćen kao dovoljno „etnografski“, udaljen i egzotičan, i time podoban za muzeološka etnološka istraživanja.

Ovo kaže antropolog Marko Stojanović koji zajedno sa kolegom Milošem Matićem upravo sprema izložbu „Plastične devedesete“ koja će biti otvorena 20. septembra u Etnografskom muzeju u Beogradu i predstavlja po mnogo čemu jedinstven poduhvat – utemeljen je na realnim i simboličkim značenjima upotrebe plastike u bliskoj prošlosti.

– Neraskidivo povezane, poslednje dve decenije dvadesetog veka u Srbiji u svakom slučaju su uticale na nastanak izložbe: smrt Tita, poslednji uzlet i potom sumrak socijalizma, novi društveni slojevi privatnika – posebno pazovački plastičari, omasovljavanje buvljih pijaca i robe iza gvozdene zavese, raspad Jugoslavije i ratovi, sankcije, izolacija i kriza, turbofolk, turbosrpska i Pink kultura, te još mnogo toga. Cilj je usmeravanje pažnje na ulogu plastike u jednom od ključnih perioda novije srbijanske društveno-kulturne stvarnosti: poslednjih ratova, međunarodne izolacije i sveopšte krize humanih vrednosti, morala, privrede i društva u celini. Kulminacija značenja plastike je rezultat nastanka, razvoja, uspona i raspada socijalizma i ogleda se u tržišnom utemeljavanju buvljih pijaca, otvorenih tržnih centara, kioska i sličnih trgovinskih prostora, a istovremeno, i ikonografski tačno, komunikacija plastikom ukazuje na paradigmu predtranzicije, gerile ekonomije i tranzicione sukcesije savremene Srbije. Kulturna inverzija podržavana tokom devedesetih čita se u nekadašnjem postojanju socijalističkih statusnih i simbola napretka: najlonki, šuškavaca, venecijanskih gondola, i još mnogo toga, nasuprot rasprostiranja loših kopija, replika, švercovanih proizvoda i, posebno, plastične ambalaže. Brendiranih kutija, kesa, pogotovu flaša – i to prvenstveno koka kole, kao karikaturalnih simbola postojanja kulture dokolice u uslovima međunarodne izolacije – kažu za Danas autori izložbe.

Na izložbi će, između ostalog, biti postavljena polomljena i selotejpom osposobljena ljubičasta plastična stolica, kao dvostruki simbol: za uljuljkivanje u lažno postojanje tadašnjih uživanja, dokolice i blagostanja; a na drugoj strani kao često „radno mesto“ sa koga su šverceri benzina prodavali svoju robu smeštenu u automobile, sakrivenu u grmlje, prekrivenu lažnim đubretom…

– Grupu značajnih eksponata predstavljaće različite naprave i alatke napravljene od recikliranih plastičnih flaša, upotrebljavanih i na selu i u gradu – levak za pretakanje goriva, ukrasne vetrenjače i istovetne plašilice za ptice, korpe za držanje pletiva, strašila, zamke za stršljene, ograda za njivu od nanizanih flaša poređanih u „ukrasnom“ nizu i druge – kaže Stojanović.

Pojedini plastični predmeti su sasvim uobičajeno uzeti iz domova ljudi, kako kaže Matić, i tako direktno „otrgnuti“ iz kulture i uneti u izložbeni fond.

– Interesantno je da je najteže bilo doći do igračaka, ali ne zbog toga što su ih roditelji bacili, već zbog toga što ih deca i dalje ljubomorno čuvaju, pa je nekoliko igračaka nabavljeno podmićivanjem čokoladama i drugim slatkišima. Pabirčenje“ plastike po domovima je ponekad značilo izvlačenje predmeta iz prašnjavih hrpa sa tavana ili, u seoskim domaćinstvima, uzimanje zaboravljenih plastičnih predmeta kojima je nekada dodeljena druga funkcija (koji su kulturno prerađeni i prilagođeni drugim namenama) sa polica kojekakvih ostava, koševa, ambara itd, itd. Pojedine eksponate jednostavno „pravimo“ sami, a to su upravo razne „konstrukcije“ od plastičnih flaša, kanti i druge plastike, kako bismo došli do levaka za benzin, vrteški, zamki, lovilica…- kaže Matić.

Uloga plastike kao jeftine i svima dostupne „simboličke štake“ za prevazilaženje egzistencijalnih nedaća očita je, kaže Stojanović, u šizoidnoj komunikaciji tadašnjeg državno-društvenog režima, koji baca anatemu na države Evrope i SAD, dok na drugoj strani kupuje socijalni mir dopuštenim švercom proizvoda iz tih zemalja, a istovremeno, na srbijansko tržište pritisnuto posledicama međunarodne izolacije masovno stižu loši i često opasni kineski proizvodi. To govori da je „loša plastika“, oličena najpre u ambalaži kao dokazu za prethodnu konzumaciju koke kole, fante, i slično, u to vreme bila jedan od retkih kanala za dodir sa „spoljnim svetom“, dok je „dobra plastika“ bila opasna za upotrebu, brzo potrošna.

– Drugi nivo značenja je poseban pravac tumačenja o plastici, nastao i reprezentovan putem upotrebe plastičnih igračaka koje su, iz različitih razloga, kupovali pripadnici najširih društvenih slojeva. Opasne kopije klasika dečijih igračaka, na prvom mestu lego kocki, a potom i varijante barbi lutke i njenih kompleta, već na prvi pogled ukazuju na razmere kulturno-društveno-ekonomskog ruiniranja svakodnevnog života i odnosa prema deci. Isto tako, bez obzira na to da li su u pitanju švercovani kineski „originali“ ili prepoznatljive kopije lutaka super heroja – igračaka po modelu iz stripova i filmova, oni govore o kulturnoj inverziji: ideološki podsticanoj podeli na dobro i loše tržište i činjenici da su ti dečji kulturni junaci listom oblikovani i mitologizovani u okvirima popularne kulture „neprijatelja srpskog naroda“, dok su, paradoksalno, kao zaokruženo kulturno značenje stigli iz „prijateljske Kine“ – kaže Stojanović.

Matić, opet, podvlači da i samo trošenje novca – kojeg od početka devedesetih ima mnogo manje – na jeftine plastične proizvode predstavlja kulturno emitovanje poruke o normalnosti, to jest stvara se privid obimne potrošnje, ali se potrošnjom na jeftinu plastičnu robu pribegavalo svojevrsnoj mimikriji realnog ekonomskog stanja.

– Drukčije rečeno, obim proizvoda koji se kupuju ostaje približno isti, ali je njihova realna tržišna vrednost osetno manja i, što je veoma bitno, njihova kulturna vrednost je osetno degradirana. Jeftini proizvodi od plastike koji su se masovno raširili devedesetih upravo su (uz drugu jeftinu robu) gotovo idealan medijum za kulturnu i ekonomsku mimikriju, ali su ujedno odigrali ključnu ulogu, u širokim sferama stila života, u procesu degradacije i repozicije vrednosti – kaže Matić.

Kako on objašnjava nasuprot devedesetim i „dobroj plastici“, danas se kineski proizvodi demonizuju i mitologizuju na drugu stranu, kroz glasine o njihovom kancerogenom sastavu, i to posebno igračke kao sinonim brige za decu i budućnost Srbije.

– Na taj način se posredno favorizuje potrošnja skupljih proizvoda, koji dolaze iz država „novih srpskih demokratskih prijatelja“, Evropske Unije i SAD – kaže Matić.

Silicijum simbol dvehiljaditih

– Za dvehiljadite se može reći da je silicijum možda najznačajniji materijal. On svakako uzima glavno mesto još od osamdesetih godina 20. stoleća, a svoj procvat doživljava tokom devedesetih i danas nije rasprostranjeniji, ali jeste značajniji od plastike, kada se zadržavamo u domenu materijala. Silicijum nam, ipak, ukazuje na jednu bitnu promenu odnosa prema plastici. Dok je plastika, ranije, bila nosilac ukupnog ljudskog znanja i kulture, ona danas postepeno gubi to mesto. Kao glavni medijumi za prenos i pohranjivanje informacija danas dominiraju metal (hard disk, ali i CD) i poluprovodničke memorije, a plastika se javlja kao njihov pomoćnik, kao njihovo kućište (fizički nosilac, a kod hard diska često nije ni to). Izvesno potiskivanje plastike danas se najčešće posmatra u ekološkoj paradigmi, ali je pre reč o ekonomskim interesima nego o „zdravom životu“ – kaže – Matić.