Svi urednikovi ljudi

U trenutku kada je priča o osnivaču Vikiliksa na naslovnim stranicama svih svetskih medija, mlada izdavačka kuća Albion Books i Danas svojim čitaocima ekskluzivno donose deo iz „Neautorizovane autobiografije“ Džulijana Asanža, koja će se za nekoliko dana pojaviti u knjižarama širom Srbije.

Uroš Balov, osnivač Albion Books-a, kaže da „iako na samom kraju Asanž nije autorizovao ovu autobiografiju jer je smatra previše ličnom, oni koji su je pročitali slažu se da u potpunosti odslikava svog autora – da je strastvena, provokativna i da pokazuje jasan stav.“ Objašnjavajući zašto su se odlučili da se baš ovom knjigom predstave čitaocima u Srbiji, Balov kaže: „Bez obzira da li ćete se složiti sa Asanžom ili ne, kada pročitate ovo zadivljujuće svedočanstvo najpoznatijeg „uzbunjivača’ na svetu, shvatićete da je ova knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, za razumevanje pojma demokratije, i borbe za njene principe.

U jednom od ključnih poglavlja (dvanaestom) svoje autobiografije pod naslovom „Svi urednikovi ljudi“, Asanž govori o radu na avganistanskim i iračkim dokumentima i, što je njemu još važnije, o tome kako su se mediji, pre svega britanski Guardian i američki New York Times, kao čuvari principa demokratije pokazali u tom važnom poslu:

Ali, moja priča iz ove knjige o tome kako stvari zaista stoje ne bi bila sasvim istinita da nisam bio živi svedok – i ponekad tužan svedok – toga kako su se stariji novinari iz engleskog govornog područja prvo jedan za drugim zaljubljivali u WikiLeaks, a onda nas blatili, gotovo bez promene ritma, i onda još pravdali svoje ponašanje u člancima i knjigama koje mora da su izgledale smešno i njima samima. Ne osećam prema njima nikakvu veliku ozlojeđenost, samo ih žalim jer su tako lako pomračili svoja načela, u svom poslednjem pokušaju da zablistaju.

Svako ko voli ciljeve za koje se zalaže Guardian, a u takve spadam i ja, u tom listu ponekad vidi svetionik, naročito od kada je povećao svoje globalno prisustvo na internetu. Posle događaja od 11. septembra, Guardian su bile jedine istinite novine koje su se mogle nabaviti u Americi i mislim da sam se oduvek divio njegovom nastojanju da vidi svet, umesto da vidi samo sebe u svetu, što je crta koju ne možete olako uzeti. Guardian je pratio korumpirane političare i izveštavao o užasima rata s doslednošću koju neće umanjiti njegova neslavna pokvarenost prema meni. Guardian u osnovi čine dvanaestorica ljudi, koji rade dobro i moralno, u istoj meri kao što se ponekad ponašaju sebično i odvratno. Nema u tome nikakve misterije i uvek ću biti srećan da vidim šta mogu postići u svojim najboljim trenucima. Izgledali su kao prirodni saveznik, ali, kao što kaže Šekspir, nema ničeg u prirodi što bi se moglo porediti sa saveznikovim opakim namerama.

Bilo je mnogo vike oko partnerstva koje smo ostvarili oko avganistanskih dnevnika, ali sarađivali smo još od 2007. kada sam im prosledio dokument o korupciji Danijela Arapa Moia iz Kenije. To su objavili na naslovnoj strani krajem avgusta i početkom septembra iste godine i to je imalo veliki odjek u Najrobiju, gde su novine odjednom počele da pišu o onome što im se dešavalo pred očima.

Posle hapšenja redova Maninga postalo je očigledno da su se čak i bez dokaza o našoj povezanosti vlasti SAD ponašale kao da te veza postoji i da su me pratili. U takvim okolnostima, shvatio sam da je najsigurnije da ostanem u Australiji, gde sam bio u poseti. Moj prioritet, sasvim iskreno rečeno, nikada nije bila moja vlastita bezbednost – još tada mi je bilo jasno da će me te sile uvek progoniti i da će me, ovako ili onako, uskoro uhvatiti. Brinuo me je rad kojem je WikiLeaks bio posvećen: u pripremi smo imali veliki broj dokumenata i strahovao sam da se približavamo situaciji „objavi ili nestani“.

U WikiLeaksu smo od početka imali mehanizam koji je obezbeđivao da ako ne budemo u stanju da nastavimo rad, svi materijali budu odjednom objavljeni. Ali, hteo sam da to izbegnem: zaliha dokumenata koju držimo je toliko velika i toliko vredna zasebnog razmatranja i objavljivanja, da sam hteo da materijal emitujem uz svu neophodnu pažnju.

Bilo je jasno da se moram vratiti u Evropu, tako da sam prihvatio poziv da održim predavanje o cenzuri u Evropskom parlamentu, i onda sam otputovao tamo, preko Hongkonga, izbegavajući Singapur ili Tajland, gde se mogla očekivati veća spremnost da se odgovori na zahteve SAD za moje hapšenje. (Otkrio sam da je mudro uvek putovati na neki politički poziv, što garantuje larmu ako ne dospete na svoje odredište.) Tamo se okupio veliki broj poslanika, ali i prijatelja s Islanda, koji su govorili o Islandskoj inicijativi za moderne medije, pokretu koji je stajao iza našeg pokušaja da stvorimo raj otvorenosti. Govorio sam o tome kako novine sve više brišu materijale iz svojih internet arhiva, otkrivaju svoje izvore pod pritiskom i tako dalje.

I onda sam u Briselu naleteo na jednog čoveka iz Guardiana, prijateljski raspoloženog, koji je imao sluha za ono o čemu sam govorio. Rekao sam mu da pripremamo mnogo publikacija koje bi mogle biti zanimljive za novine. On je otišao, ali uskoro sam dobio poruku od specijalnog novinara istraživača, koji je rekao da bi voleo da se sretnemo u Londonu i da razmotrimo taj predlog.

Materijal o Avganistanu i Iraku koji smo imali uvek smo videli kao raspoređen u nekoliko zaokruženih publikacija. To je izgledalo kao pravi način. Nije bila reč o zasebnim dokumentima i pričama, već o mnoštvu priča i stotinama hiljada dokumenata. Procenili smo da bi to moglo imati neophodan efekat samo ako bi se objavilo na neki ambiciozan način, preko ljudi koji bi tome mogli priključiti sopstvene istraživače i novinare da bi materijal imao smisla. Nikada nismo tvrdili da razumemo ili čak da smo u poziciji da pročitamo svaki dokument iz te masivne zbirke, i zato su nam bili potrebni novinari. Nismo to mogli da obradimo sami: govorimo o 90.000 avganistanskih ratnih zapisa i 400.000 iračkih dokumenata. Tradicionalno, sami smo analizirali otkrivene dokumente i pisali odgovarajuće komentare, pre nego što bismo sve poslali nekom novinaru ili mediju. Ali, ovog puta je bilo drugačije, i ja sam razgovarao s čovekom iz istraživačke redakcije Guardiana o pristupu tom materijalu, izvorima, kako sve to složiti u paket koji bi se mogao objaviti i zaista poslužiti svrsi, kao što smo obećali. Do tada sam već razgovarao i s jednim novinarem New York Timesa i bio u kontaktu s novinarima iz Der Spiegela.

Pričao sam s njim oko šest sati. Delovao je profesionalno, odlučno i pomalo umorno, kao i ja, sigurno, i izgledalo je da se slažemo oko značaja dokumenata i da bi bilo mudro uključiti druge informativne organizacije. Nisam preuveličavao svoje učešće, samo sam držao materijal pod visokom zaštitom, na osnovu iskustva u toj stvari, s tom vrstom izvora i nadzora. Kasnije tvrdnje, kako sam bio samo izvor, prosto su smešne: bio sam arhitekta plana i s razlogom bio jedini iz grupe koji je znao kako je materijal arhiviran i kako bi mogao biti emitovan. Osim toga, isplanirao sam pronađene dokumente od početka do kraja, zaštitio ih i sredio, i mada to može povrediti slavnu sujetu mojih nekadašnjih saradnika, njima je ostalo da to prihvate ili ne prihvate. Nisam od njih tražio novac i nisam očekivao slavu: trebalo je odati zaslugu WikiLeaksu da bi se unapredio njegov rad, ali trebalo je da oni preuzmu plan u celini i pokrenu ga, tako da čitaoci mogu da provere tačnost priča na osnovu sirovog materijala.

Naravno, svaki partner se u to vreme ponašao kao da se sve to podrazumeva.

Tek kasnije, kada su dobili ono što su hteli, počeli su da taj odnos prikazuju tako da sopstveni značaj uvećaju, a naš umanje, što je stari trik vlasti, koji je trebalo da naslutim.

Guardianov istraživački reporter je rekao da će razgovarati s urednikom lista Alanom Rasbridžerom (Alan Rusbridger), koji će opet razgovarati s Bilom Kelerom (Bill Keller), urednikom New York Timesa.

Onda sam u baru napisao šifru na salveti i predao je reporteru. Ideja je bila da može da pristupi zaštićenoj verziji materijala, koja mu je poslata preko posebnog kanala. Sada je imao ključ i onda smo napravili lažnu korespondenciju, u kojoj smo pričali nešto kao: „Bilo je lepo videti vas, ali, žao mi je, od dogovora nema ništa“. To je trebalo da zavara one koji su nas nadgledali, kao da više neće biti novih emisija avganistanskog materijala. Reportera nije zanimala ekskluzivnost, ali je sigurno bio svestan da je njegovim gazdama stalo do toga. Složili smo se da ćemo kontrolisati datum objavljivanja i obezbediti da se materijal iz pravnih, kao i iz komercijalnih razloga koje su imali na umu, pojavi u isto vreme. Složili smo se da će svaki list imati urednički kontrolu nad sopstvenim sadržajem.

Televizija se može uključiti u poslednjem trenutku, ali ne i ranije, budući da priroda televizijske produkcije čini nemogućim čuvanje tajnosti materijala čije objavljivanje predstoji. U tome nije bilo ničeg spornog: bio je to moj plan i ja sam ga izneo, a on je klimnuo glavom sa suzdržanim oduševljenjem. Reporter zaslužuje priznanje zbog načina na koji je vodio celu stvar do te tačke: delovao je kao aktivista, što je bilo blisko njegovim korenima, i strateški razmišljao kako bi se materijalu mogla obezbediti najbolja platforma.

U Stokholmu sam pokušavao da ustanovim WikiLeaksovu produkcijsku jedinicu za taj veliki projekat. To se pokazalo teškim – posle objavljivanja „Kolateralnog ubistva“ nivo pažnje usmerene na mene, kao na glavno javno lice WikiLeaksa, naglo se povećao, a neki članovi tima su se povukli – ali čovek zadužen za istraživanje i ja smo se sreli u Stokholmu i nastavili da pričamo o planu. U tom trenutku, u kadar ulazi još jedan Guardianov reporter. Sreo sam ga ranije, mislim da je to bilo u Oslu, gde je video grubu verziju snimka iz Bagdada i hteo da ga otkupi za svoje novine. Tada smo bili pod velikim nadzorom i od toga nije bilo ništa, ali to je verovatno pothranilo moje očekivanje da bi Guardian, u pogodnom trenutku, mogao biti prirodni saradnik. Iznenada, taj drugi čovek – zadužen za vesti – preuzeo je ulogu u ime Guardiana, avganistanski materijal mu je bio dostavljen i on je nastavio da ga deli sa New York Timesom, kao što smo se njegov kolega i ja dogovorili.

Treba da zamislite kako taj materijal izgleda u sirovom obliku.

Bilo je oko 90.000 zasebnih unosa u avganistanskim terenskim zapisima (s vremenom smo objavili 75.000) i oni su nastali na licu mesta, posle svakog okršaja ili bitke ili eksplozije IED (improvizovane protivtenkovske mine). Sve je bilo puno akronima i vojnog žargona. Jedan unos, izabran potpuno nasumično, počinje ovako: „(M) KAF PR T izveštava da je pronašao raketu IVO KAF PR T poziciji.“ New York Times, u svojoj doslovnosti i nestrpljenju, nije u tome mogao da prepozna sadržaj i trebalo mu je vremena da shvati koje sile deluju u tom materijalu, njegovu puku statističku i ljudsku dimenziju; u prvi mah su bili razočarani zato što ne vide „priče“. Guardianov čovek iz vesti, stariji tip, u tom trenutku je prvi put pokazao svoj manipulatorski nagon: rekao je kako će New York Timesu, ako želi da ostane u igri, biti potreban „zaslađivač“, kao i Guardianu, uostalom. „Shvatio“ je da nijedan list nije smatrao da je materijal ubedljiv i onda su hteli da malo zaslade svoju kašu: naime, hteli su da dobiju i celu zalihu iračkih dokumenata.

U tom trenutku je trebalo da se povučem, zbog nečega što je bilo očigledno: da ti ljudi nisu džentlmeni i da ne umeju da cene značajne podatke i ljudsku kompleksnost. Trebalo je da primetim taj sebični odsjaj u očima reportera i da odem. Svet je pun medijskih organizacija koje bi pomerile planine da bi se pridružile našem radu. Ali ti listovi, čak i u najranijoj fazi, bili su pogrešna misija; samo su gledali kako da nas što bolje iskoriste. Taj Guardianov reporter nije bio vođen, kao što se moglo videti, načelima, već prilikom da udovolji svojim gazdama i donese još jednu ekskluzivnu priču pre odlaska u penziju.

Ali, nastavili smo. Voleo sam Guardian i hteo da verujem da će sve izaći na dobro. Znao sam šta su ti dokumenti značili i nisam video nikakav stvarni problem sa „zaslađivačem“, osim načina na koji je bio tražen od mene. U svakom slučaju, snabdeo sam i njih i New York Times iračkim zapisima. Sve je to dobro, govorio sam sebi, nismo u svemu tome zbog zahvalnosti. Ako navedu svoje izvore iza oba skupa zapisa, onda će osnovni cilj otvorenosti i slobode informisanja biti ostvaren. Moj jedini posao od tada je bio da radim s njima, da bismo iz materijala izvukli najbolje. Dobro, ne baš jedini posao: trebalo je i da ih držim za reč, što se brzo pokazalo kao glavna preokupacija. To je zaista neukusna priča i voleo bih da nisam morao da vam je ispričam, ali oni su naveliko udarili i u lične žice, tako da moramo nastaviti. Ono što mogu da kažem jeste da sam se našao pod jednim od najvećih pritisaka u životu. Pratili su me, živeo sam na rancu: kada bih uopšte spavao, spavao sam na kaučima, ljudi van mog dometa bili su uhapšeni, a ja sam se trudio da ceo naš borbeni raspored bude ravnomerno opterećen. Bio sam iscrpljen.

Nisam se uvek mogao prilagoditi. Nisam uvek bio konvencionalan. Nisam uvek bio prijatan. Ali, mislio sam da su to ljudi od akcije i načela, a ne mlakonje, i bilo je teško gledati ih kako se vuku oko mene tako bojažljivo i ponekad povređeno, kao da im nisam poklanjao dovoljno pažnje ili im pokazivao svoje najbolje lice.

Moja najbolja strana bio je rad. Doveo sam ih u partnerski odnos, koji je trebalo da im donese najbolje ekskluzivne prče iz svih tih uzastopnih ratova. A neki ljudi su rizikovali svoje živote, kao što smo morali pretpostaviti, da bi svet obavestili o tome. U Londonu sam proveo čitave nedelje u prostorijama Guardiana na Kings Krosu.

Bilo je trenutaka kada je sve išlo dobro: bili smo u nekoj vrsti bunkera i izgledalo je da svi poštuju duh saradnje iako je sve bilo prilično sterilno, u poređenju s atmosferom u kojoj smo sastavili video iz Bagdada. Nekima od njih su moji metodi verovatno bili čudni, ali nekako smo s time izlazili na kraj i ja sam ih učio kako da razumeju materijal i pročiste kopiju. Tu su bili ljudi iz Guardiana, kompletna ekipa New York Timesa i povremeno ljudi iz Der Spiegela. Ponekad bih prespavao kod jednog ili drugog novinara iz Guardiana. Bio sam napet i morao sam da nastavim da se krećem.

Ali, došli smo do nečega i nisam mnogo razmišljao o našim odnosima – mislio sam da je materijal naš odnos – i posle nekog vremena prevladao je duh deljenja i istraživanja.

SUTRA: KAKO JE VIKILIKS NA KRAJU OSTAO SAM