Truba s Getisburga!

Američka klanica Severa i Juga u katalogu brutalnosti ima posebno mesto. Inspirativno i za umetnika. Kakav je Žan Žiro ili nekima poznatiji kao gospodin Mebijus, crtač Poručnika Bluberija. Šta bi literatura bila bez rata kao inspiracije, ili bar kulisa za ličnu dramu? Zašto bi slučaj drugačiji bio sa stripom i našim poručnikom koji se zaglibio usred klanice Severa (Unije) i Juga (Konfederacije)?

Dakle, komandant Juga, general Li, krenuo je u pravcu Severa, u Pensilvaniju, i jula 1863. godine došao skoro do Harisburga, glavnog grada te države. Jake federalne snage presrele su Lija kod Getisburga. Tokom žestoke trodnevne bitke – najveće u građanskom ratu – vojnici Konfederacije junački su pokušali da probiju protivnički front. U tome nisu uspeli te su se posle teških gubitaka povukli na reku Potomak. Kod Getisburga je poginulo više od 3.000 vojnika Unije i skoro 4.000 vojnika Konfederacije. Obe strane imale su po 20.000 ranjenih i nestalih. Na novom nacionalnom groblju kod Getisburga, Linkoln je 19. novembra 1863. održao, možda, najslavniji govor u istoriji Sjedinjenih Država. Svoje kratko izlaganje završio je rečima koje ni Amerikancima još izgleda nisu dovoljno ušle u uši, a kamoli da bi ušle nama Balkancima koji imamo sluha za neku drugu vrstu govorancije: „…Mi smo duboko ubeđeni da ovde poginuli nisu uzalud dali svoje živote – da će ova zemlja, uz Božju pomoć, doživeti još jedno rađanje slobode – i da vladavina naroda od strane naroda i za narod neće nestati s lica zemlje“, rekao je Linkoln, za koga plavuše i kumovi srpske tranzicije i dalje misle da je samo marka automobila, nešto kao Abraham Ferari Rover Linkoln Jaguar. Višeznačan kao „koka-kola“ – „marlboro“ – „suzuki“. Svejedno, dve pobede severnjaka iz jula 1863, kod Viksburga i Getisburga, predstavljale su prekretnicu u tom ratu, mada se krvoproliće nastavilo još godinu i po dana.

Poručnik Bluberi je frajer koji ne pati od vijetnamskog ili nekog sličnog posttraumatskog sindroma (iako je preturio svašta preko glave), ali njegovi tvorci, scenarista Žan Mišel Šarlije i crtač Žan Žiro, često su mu, bar u mislima, kad se nađe na ivici smrti na usne stavljali vojničku trubu, njegovu uspomenu na Getisburg gde je bio i preostao. Bluberi svira juriš, kako neko reče „ne samo za svoju dušu“, i to tako da te podiđu žmarci kao da si na Ceru, da gledaš svog komandanta Ljubu Tadića kako bespovratno ranjen i naslonjen na neku bukvu kroz zube cedi: „Drino, jebem ti…“

Junak sa Getisburga zna šta je rat. U njega ne ide bez dubokog osećanja mučnine. Njegov lik je rađen po uzoru na Žan Pol Belmondov, kao što je Arči Keš pljunuti Čarls Bronson, a jedan drugi vestern klasik – Ken Parker – nacrtan po liku Roberta Redforda.

U sudaru sa istorijom (o, bože, kako to ćosićevski zvuči), čini se da su svi Bluberijevi „Vens-Ovenovi“ pokušaji mirenja „bledolikih“ i „crvenokožaca“ unapred osuđeni na propast, a da mu je samoubistvo iz zasede bizarni poklon njenog veličanstva sudbine. U pakleno rizičnim obrtima krize identiteta, Bluberiju ne veruju ni „njegovi“ (severnjaci), a kamoli „njihovi“ (južnaci) ili Indijanci.

Možda život počinje u tridesetoj, kako nam sugerišu momci iz Darkvud Daba, ali da li se zato i završava u četrdesetoj kako nas plaši Bluberijev karakter izmožden cinizmom i duša izbrazdana ožiljcima? Ili je to možda samo limit iskustva koje može da stekne jedan idealista u svojim feljtoniziranim pokušajima da spreči neumitno (istorijsko)? Da li je to samo evropski senzibilitet koji oplemenjuje klasični angloamerički vestern, a da pri tome ne skrnavi njegove mitologeme i žanrovske stereotipe? Otprilike, to je kao da je Lars fon Trir napravio rimejk kultnog vesterna „Rio Bravo“ Hauarda Hoksa. A, opet, i gospodin Hoks je, kaže legenda, „Rio Bravo“ napravio kao reakciju na „Tačno u podne“ Freda Zinemana koji ga je, kažu, bio prilično naljutio. Ko će ga znati. Bluberi nije ni Kevin Kostner u „Plesu s vukovima“, a da bi postao Klint Istvud u špageti međašu „Za šaku dolara“ Serđa Leonea, Bluberija bi morao da režira samo Emir Kusturica.

Ima tu i brutalnosti jednog Sema Pekinpoa i njegove „Divlje horde“, ali čini se da takvog monumentalnog art ekstrema nema nigde u istoriji vesterna. Žanra koji je u svom filmskom celivanju znoja i kolta, krvi i viskija, i svom pravljenju pite od govana, odnosno romantike od pljuvačke i konjske balege, 2003. godine proslavio jubilej – 100 godina od prvog „zvaničnog“ vestern filma – „Velike pljačke voza“ Edvina S. Portera iz 1903. I naravno, u toj stogodišnjoj epopeji na nekom prašnjavom drumu, možda baš tačno u podne, majstori su se morali sresti.

U prigodnom eseju o „Doktoru Žirou i misteru Mebijusu“ (Stripoteka, 21.10.1986.), Ljubomir Kljakić piše da Bluberijevog crtača negde iz prikrajka posmatra onaj rebusni starac sa crnim povezom preko oka – kao pravi gusarski kapetan – koji je postao poznat i po rečenici: „Zovem se Džon Ford. Ja pravim vesterne.“ Posmatra ga i mora da zadovoljno trlja ruke jer zahvaljujući Džonu Fordu i njegovoj estetici vesterni više nisu bili „konjske sapunske opere“. Bluberi je formacijski soldat Severa, kao što je Džon Vejn u Fordovim „Tragačima“ (smatrao ih je svojim najboljim filmom) igrao Itana Edvardsa, bivšeg vojnika pod komandom južnjačkog Živojina Mišića, generala Lija, koji nije odobravao ropstvo, ali je branio južnjačku gospodštinu od kulova sa Severa, kao što ni neki od nas nisu komunisti ali brane „gospodštinu“ stare Juge, od crvenog pasoša do punog buđelara.

Pozicija poručnika Bluberija je otprilike pozicija „nacionalno svesnog“ poručnika u vojsci Republike Srpske koji pokušava da spreči masakr u Srebrenici. Kao što je Bluberi novembra 1968. na divljim i zaleđenim padinama Vajominga želeo (bezuspešno) da sačuva varljivi mir Sijuksa i Čejena sa generalom Dodžom, zapovednikom radova na postavljanju istočnog kraka železnice koja treba da spoji Atlantik sa Pacifikom. Ali, general Alister, rasista iz kataloga, iza koga stoje interesi političara iz Vašingtona, pokrenuo je kampanju mini-genocida. Pa ti sad budi Bluberi, pravedni buntovnik i lojalni vojnik.

Poručnik s trubom, i to pripadnik 7. konjičkog puka koji u spomenici „plavih bluza“ i vestern mitologema ima status „63. padobranske“, dezerterstvu je dao maltene mitsku dimenziju u čijim razlozima može da se amnestira svaki srbijanski rezervista.

Heroj uvek pobegne od pravde i to baš u trenutku kad treba da ga uhvate. To je izanđali narativni postupak vesterna koji, uslovno rečeno, koristi i Žan Mišel Šarlije održavajući višedecenijsko interesovanje za Bluberija. Ali, za razliku od nekih drugih klasika, naš poručnik ne uspeva da se do kraja ispetlja ni iz jedne pustolovine koju feljtonski zapleti čine sve više i više nerazmrsivom. Bluberi jeste art ekstrem, ali pomalo paradoksalno, to je upravo zbog te do sakralnosti feljtonizirane „konzervativnosti“, gde je svaki kadar, koji se žiletom može seći, natopljen suvim realizmom i gde su isključene provokacije tipa one kad pastuv Kena Parkera čita „L’Unita“ (crtež iz 1983) i gde mu Ken, koji nosi naramak ogreva, replicira: „Obilje informacija obezbeđuje opstanak jedne novine. Više informacija znači više kulture, više slobode. Eto šta razlikuje ljude od životinja.“

Za 40. rođendan Bluberi je dobio i filmsku ekranizaciju, urađenu po strip epizodi „Fantom sa zlatnim mecima“, u kome je glavna uloga poverena Vinsentu Kaselu. Mišljenja o filmu su podeljena. Jebiga, što se tiče pokušaja ekranizacije stripova, ovo je lošije od Hulka, a mnogo bolje od Dilana Doga.

Obratite pažnju na scenografiju: epski grad Durango, rudnik zlata, „biblioteka“ (salun), misterija, duhovi, zamena identiteta, valjda i viski u potocima za ispiranje grla. Atmosfera kao na ZZ Top albumu „Mescalero“. I jedna lozinka bi mogla biti iz te priče: „Beer Drinkers And Hell Raisers“. I nije ovo kraj vestern jubileja. Pre skoro 40 godina snimljen je i, po nekima, najbolji vestern Sema Pekinpoa „Pet Geret i Bili Kid“. I tu je, kao kod Bluberija, zora na kraju priče poslednja zemaljska zora. Gadna je ta nostalgija.

Žan Mišel Šarlije scenaristički je osmislio još jednog kauboja, Bluberijevog preteču Džerija Springa, pa pilote Tangija i Laverdira, pa gusara Riđobradog i još niz likova s kojima je kapitalno afirmisao francuski avanturistički strip. Po njegovom scenariju Žan Žiro je nacrtao „Fort Navaho“, prvu Bluberijevu epizodu koja je ujedno i „programska“. Paralelno sa crtanjem ove vestern epopeje bez presedana u „devetoj umetnosti“, Žan Žiro je izgradio i paralelnu karijeru potpisujući se kao Mebijus (Moebius). Kroz decenije Žiro i njegov alter ego žanrovski su se konfrontirali, preispitivali, ali jedan drugom služili i kao azil i podsticaj. Bez preteranog publiciteta, nastala je stvaralačka šizofrenija „Dr Džekija i Mr Hajda“, koja je kreirala neke od najvećih dometa u istoriji stripa. Da budemo malkice politički nekorektni i citiramo Merovinijana iz „Matriksa“, koji kaže da kad govorite francuski imate osećaj kao da dupe brišete svilom, što je, priznaćete, prilično autentičan i privilegovan osećaj.

I ta, uslovno rečeno, degolovska, kulturna politika Francuske sa svojim ofanzivnim odnosom prema američkoj pop-kulturi, znatno je doprinela i konstituisanju jedne moćne strip scene. Početkom 60-ih godina prošlog veka „Spiru“ (Spirou) je bila vodeća francuska strip revija, a njen favorit pomenuti vestern „Džeri Spring“. Njegov autor Žiže, angažovao je 1962. mladog Žiroa da radi tuš na ovom stripu. Rezultat su 44 table ravnopravnog koautorstva. To je bila žanrovska uvertira za Bluberija i sudbinski susret sa Šarlijeom.

Epizoda „Fort Navaho“ sa glavnim junakom – svojeglavim poručnikom Majkom S. Donovanom – pojavila se u broju 210 revije „Pilot“ (Pilote) od 31. oktobra 1963. Žan Žiro se potpisao kao „Gir“, a iste godine u „Hara-Kiriju“, reviji drugačijeg senzibiliteta, počeo je da se potpisuje pseudonimom „Moebius“. I dr Džekil i mr Hajd vremenom će postati dve šizofrene karijatide jedne revolucionarne fantazmagorije. Kao znak poštovanja za svog mentora, Žiro je naslovnu stranu prvog Bluberijevog albuma prepustio gospodinu Žižeu, da bi se vremenom vispreno emancipovao od njegovog uticaja, toliko da je, kako primećuje strip kritičar Vasa Pavković, kao poslednji trag jednog duga ostalo identično crtanje kaubojskih i indijanskih konja.

Od početnog rabljenja žanrovskih klišea vesterna, saga o Bluberiju je prošla kroz metamorfoze koje su je dovele do medijski revolucionarnog žanra, a Bluberi će vremenom kroz epizode, od „Grmljavine na Zapadu“ (1964), do „Anđeoskog lica“ (1975) i dalje, preći otrežnjujuće bolan i depresivan put od razbarušenog mahera i nepobedivog buntovnika, preko dezertera, do maltene revolucionara. U priči „Zlato konfederacije“ 1970. Žiro i Šarlije doveli su svog pulena na ivicu smrti, suočavajući ga, kako ocenjuje njegov teoretičar Tom Lenon, sa daleko moćnijim i kompleksnijim silama od onih na koje je poručnik inače navikao. Ostavljen da trune u brutalnom vojnom zatvoru, Bluberi izrasta u ogorčenog cinika koji je raskrstio sa svojim mladalačkim idealima.

„U dubini njegovog karaktera napravljena je suštinska i neopoziva promena koja junaka pretvara u tragičara. Prema Šarlijeovim rečima, Bluberi je tada postao pion uhvaćen surovim kandžama sudbine iz kojih ne može da se iskobelja“, podseća nas Lenon na ono što smo svi mi fanovi instinktivno doživeli. Tada je i Žiroov crtež evoluirao kako bi se vizuelno obuhvatila degradacija legende, njena iscrpljenost i bes.

Ta Bluberijeva degradacija da se objasniti i majskim događajima 1968. u Francuskoj, koji su i Žiroa i njegove kolege iz „Pilota“ dovele u fazu bolnog preispitivanja i kritičke introspekcije. Ni Mebijusov eksplozivni uspon ni Šarlijeova smrt nisu sprečili Žiroa da nastavi rad na Bluberiju. Album „Džeronimo“ Žiro je potpisao 1999. Jedno vreme poručnika je crtao i Kolin Vilson, a te table su prilično neopravdano ocenjene kao „posrtanje“ ovog stripa.

Kad je Mebijus emigrirao u vanvremenu i samo uslovno u SF imaginaciju, sve su se češće postavljala pitanja koliko Bluberi dobija i gubi u „borbi tirana“ i kreativnoj šizofreniji jednog genija? U engleskom internet magazinu „Borderline“, povodom Bluberijevog jubileja, pojavio se tekst Toma Lenona koji problem grafičke i ostale discipline odnosa Mebijusa i Žiroa poredi sa razlikom između Delakroe i Pikasa. Ako je Mebijus Pikaso, gde je potrebna „samo“ vizija, a Bluberi Delakroa, odnosno zapanjujuća tehnika, to ne znači da je rad na Bluberiju bio samo trening za Džona Difula (kod nas objavljen u albumu „Crni Inkal“) i ostale Mebijusove vizije.

„Bluberi“ je žanrovski strip, kao što je „Kum“ žanrovski film, a „Hamlet“ žanrovska predstava i tu, smatra Lenon, nema ništa loše. O ovom „konfliktu“ Žan Žiro je govorio povodom svog rada na „Srebrnom Letaču“ (onom što ga je Rebrača istetovirao na ramenu). Naime, „Marvelov“ guru Sten Li i Mebijus udružili su snage i rezultat je bio trijumfalan, a laik nikada ne bi „provalio“ da je Letača nacrtao isti čovek koji Bluberija može da nacrta u mraku posle svih ovih decenija. „Moj ideal je dostići slobodu i invenciju. Ali, i sistemi imaju neku prednost. Moguće je biti u tom sistemu (Bluberi) i uživati. Kad je Kolin Vilson preuzeo Bluberija, ja sam video da je on pronašao svoj vlastiti put i da radi Bluberija na svoj način, umesto da kopira moj“, rekao je Žiro. Pogledajte bar kostime i maske za Besonov „Peti element“ i osetićete Mebijusa.

Inače, on je bio vojnik u francuskoj armiji tokom rata u Alžiru, a to svoje iskustvo okarakterisao je kao „bizarni haos“. Što je možda i najbolja, autobiografska, odrednica njegove umetnosti. Pod uslovom da autobiografija podrazumeva i njoj imanentne fantazmagorije. Jer, ako se srpska truba više ne čuje s Kosova, čuje se bar ona kod Getisburga.