Bernadet Segol: Politikom štednje produbljena kriza

*Evropska konfederacija sindikata smatra da je investicioni plan Evropske komisije od 315 milijardi evra dobar početak, ali nije dovoljan za izlazak Evrope iz krize. EKS je prethodno predlagala investicioni plan od dva odsto BDP-a EU tokom narednih deset godina i javne i privatne investicije na nacionalnom i evropskom nivou da bi se otvorila radna mesta i ostvario rast u održivim industrijskim granama u budućnosti. U kojoj fazi je realizacija tog plana?

– EKS je još pre dve godine apelovala na masovne investicije, odnosno na naš „Novi put za Evropu“, čiji je cilj povratak održivog rasta, stvaranje novih radnih mesta visokog kvaliteta, pružanje podrške dobrim javnim uslugama, istraživanju i inovaciji i održivom razvoju. Nova Evropska komisija je u januaru pokrenula svoj investicioni plan od 315 milijardi evra i mi pozdravljamo tu inicijativu. Zapravo, smatramo da do nje ne bi došlo da nije bilo stalnog pritiska sindikata. Međutim, to nije dovoljno. Budući da jezgro čini samo 21 milijarda evra javnih sredstava, što služi kao garancija, plan počiva na sumnjivim pretpostavkama u vezi s pozajmljivanjem iz privatnog sektora. A ako stvari krenu naopako, cenu će platiti poreski obveznici. Taj plan je blago rečeno na staklenim nogama. Da bi povratili poverenje, evropski lideri moraju da pokažu da su posvećeni socijalnoj pravdi.

* Verovatno i da dokažu da novac i olakšice neće zaobilaziti one koji, zapra vo stvaraju novu vrednost, radnike i građane?

– Naravno, a to, pre svega, podrazumeva fer pravila o oporezivanju, kojima se ne favorizuju bogati i moćni. Ipak, najnovija otkrića pokazuju da su evropske vlade tolerisale i čak pomagale izbegavanje i utaju poreza multinacionalnih kompanija. Tokom afere „Luks-Liks“ (kako najnovija događanja nazivaju mediji širom sveta-Luks od Luksemburg, Liks od „Vikiliks“), detaljno je obelodanjeno kako je više od 300 velikih kompanija, uključujući Ikeju, Pepsi i Amazon, profitiralo od poreskih stopa od samo jedan odsto, tako što su profit kanalisale preko Luksemburga.

To znači da je Evropa izgubila stotine milijardi evra koje su mogle da budu investirane u rast i otvaranje kvalitetnih radnih mesta. EKS i dalje zahteva poresku pravdu, kao i ambiciozni porez na finansijske transakcije da bi se povećao prihod i zauzdale finansijske spekulacije. Potrebno je mnogo više da bi se pobedila nezaposlenost i uspostavio održivi rast. Nastavićemo da branimo ono što smo već postigli i da zauzdavamo potencijalnu štetu od deregulatornih inicijativa i pravila ekonomskog rukovodstva koja su usredsređena na mere štednje, kao i napade na zaštitu radnika.

*Da li smatrate da će nova politika Evropske centralne banke (ECB), koja je početkom marta otpočela program mesečnog ulaganja 60 milijardi evra u kupovinu državnih obveznica u evrozoni, doprineti smanjenu štednje i povećanju stope zaposlenosti?

– EKS smatra da je politika ECB-a, koja je počela da kupuje obveznice, neophodna, ali to neće biti dovoljno da bi se stimulisao rast ili otvorila nova radna mesta. Dugo očekivano saopštenje o kvantitativnom olakšanju ECB-a, nedavne izmene pravila o fiskalnom dogovoru i investicioni plan Evropske komisije doprinose maloj, ali značajnoj promeni u ekonomskoj politici.

Međutim, zbog mera štednje i pogrešnih strukturalnih reformi, Evropa i dalje stagnira. Ono što je potrebno da bi se evropska ekonomija ponovo pokrenula jesu investicije na nivou koji je znatno viši od onog koji je predložio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker kao dugoročniji pristup smanjenju duga i okončanju surovih rezova javne potrošnje, koji smanjuju tražnju. Takođe je potrebno izmeniti percepciju strukturalnih reformi, odnosno treba ih udaljiti od smanjenja plata i pogoršavanja uslova rada i usmeriti ih ka investicijama u obrazovanje i doživotno usavršavanje.

*Da li smatrate da su pritisci i protesti sindikata doprineli usponu nove levice u nekim zemljama Evrope i da li ona ide sindikalnim putem?

– Ne smatram da levica beleži uspon širom Evrope. Zapravo, u mnogim zemljama uspon beleže desničarske i antievropske partije. Razlog za to je jasan – ljudima je dozlogrdilo. Rast stope nezaposlenosti, siromaštva i nejednakosti je neprihvatljiv. Politička orijentacija sindikata prilično varira i veliki broj sindikata nije naklonjen nijednoj političkoj stranci, tako da se ne može reći da uspon pojedinih partija širom Evrope ima ikakve veze sa sindikatima.

Nakon vašeg boravka u Beogradu krajem prošle godine i primedbi da vlasti u Srbiji pre svega ne poštuju socijalni dijalog (tripartitne pregovore) mislite li da sindikati u Srbiji mogu da se izbore za bolji tretman i položaj?

– Bez dobrog socijalnog dijaloga nema dobrog rukovodstva. A dobar socijalni dijalog iziskuje tripartitne institucije. To je najvažnije za zemlju u kojoj su bilateralni privredni odnosi između poslodavaca i sindikata još uvek slabi i na ledu. Vlada mora hitno da obezbedi sredstva za Socijalno-ekonomski savet da bi bio efikasan i mora da napravi mesta za socijalne partnere koji će imati ulogu u politici i izgradnji društva. To treba shvatiti kao investiciju u društveni mir, iako su sukobi neizbežni u ovom teškom periodu tranzicije.

Pogubna fragmentacija sindikata u Srbiji

– U Srbiji postoji lažni sindikalni pluralizam. To nije pluralizam, već fragmentacija. Razdvajanje sindikata i korporativizam kose se sa interesima radnika, pošto su to sindikati pod jakim uticajem političkih partija. Put ka EU nije put u raj, već on pruža prilike i pomoći će modernizaciju i sprovođenje reformi. Integracija nije samo stvar koja se tiče odnosa između vlada. Ona se tiče i celog društva. Da bi mogli da zastupaju socijalne interese, sami sindikati moraju da se podvrgnu reformama. Dok god nema stabilnih i snažnih sindikata kao kompetentnih i odgovornih aktera, interesi radnika će biti ugroženi. Zakon o sindikatima ne treba da omogući dodatnu fragmentaciju, već treba da postavi jasne i realne kriterijume, ocenjuje Segol i naglašava da upravo koherentni zakon mora da spreči rast „samoproklamovanih“ sindikata. Ona poručuje radnicima da izbegavaju sindikate koji su prosto uslužni klubovi za ostvarenje političkih ciljeva partija.