Kako investirati u poljoprivredu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U ovom kontekstu, jako je bitno postići usaglašenost investiranja u poljoprivredu između javnih i privatnih izvora finansiranja. Nemamo razloga da verujemo da poljoprivrednici ne znaju da investiraju svoja sredstva tj. da ne znaju gde da ulože svoj novac, pa se prirodno, kao nepoznanica, nameće država tj. javni izvori finansiranja. Izrazito je bitno da država svoja ograničena budžetska sredstva na raspolaganju za podsticanje razvoja poljoprivrede, troši na načine koji ne šalju pogrešne poruke proizvođačima i prerađivačima. Državna podrška treba da je formulisana na način koji ne zadire u poslovne planove poljoprivrednika i nema presudan uticaj na njegovu odluku kojom će se konkretnom proizvodnjom baviti. U suprotnom, ukoliko država implementira mere koje u suštini šalju signale poljoprivredniku da se bavi određenom proizvodnjom, onda se sa pravom nameće pitanje buduće odgovornosti države za poslovnu sudbinu poljoprivrednika.

Širom sveta, već duže vreme, vlade napuštaju politiku subvencionisanja poljoprivrede merama agrarne politike koje imaju tzv. „proizvođački karakter“, odnosno, utiču na odluku poljoprivrednika da li da se bavi određenom poljoprivrednom proizvodnjom. Taj primer treba da sledi i Srbija, odnosno, da veoma mali broj mera još uvek u primeni koje imaju proizvođački karakter (primer premija po litru mleka) zameni merama odvojenim od uticaja na proizvođača. To nikako ne znači da država treba da ostavi na cedilu proizvođače mleka, već samo da je potrebno da reformuliše svoju agrarnu politiku u ovoj oblasti i da nastavi da podržava proizvođače i prerađivače mleka na druge načine. Uostalom, ova obaveza proizilazi i iz procesa približavanja zemlje EU kao neminovnost usklađivanja nacionalne agrarne politike sa Zajedničkom agrarnom politikom EU (a time i transformacijom ove mere).

I na ovom primeru se može sagledati očigledan uticaj pravilno (ili pogrešno) formulisane državne politike na tokove u poljoprivredi. Svakako da nema rešenja tj. mera kojima će svi biti zadovoljni a pogotovo ga nema kada nema dovoljno finansijskih sredstava da se podrže svi koji se bave poljoprivredom. U takvim uslovima, kada para nema dovoljno, barem je potreban odgovoran pristup u formulisanju politike putem mera koje ne šalju pogrešne poruke proizvođačima i prerađivačima, nisu diskriminatorne i imaju uticaj na sektor koji ne remeti tržišne tokove.