Kupcu tržište važnije od proizvodnje

– Priča se svodi na to da će novi vlasnik nastojati da se u staklari ugase proizvodni programi za izradu ručnog i mašinsko-trgovačkog stakla a da se nastavi samo sa proizvodnjom ambalaže. I u slučaju da konzorcijum koji je kupio staklaru u nju nešto uloži, to će ići na uštrb zaposlenih, jer će njihov broj biti sveden na cifru od 300. U ovom trenutku fabrika ima 1.700 radnika a 3.200 ih je bilo kada je fabrika privatizovana. Dakle, ne vidim želju investitora da ulaže u proizvodnju u Srbiji, već da na tržište na kome posluje paraćinska fabrika plasira staklarske proizvode iz Bugarske. Pri tome, trebalo bi naglasiti da Fabrika stakla ne proizvodi samo za potrebe Srbije, već ambalažno staklo plasira čitavom regionu. Konzorcijum koji čine dve bugarske firme, uz većinski udeo u staklari, dobio je i njeno tržište koje beleži trend rasta. Srpska fabrika stakla ima proizvodnju takozvanog ručnog stakla, odnosno kristala koji bez problema može da nađe kupca, recimo na Bliskom istoku. Zbog toga bi bilo izuzetno loše ugasiti taj proizvodni program, a mislim da će novi vlasnik upravo ići na to – ističe naš sagovornik.

On dodaje da je prodaja tržišta loša stvar, jer se na taj način profit izvlači iz zemlje a istovremeno se, zbog sužavanja proizvodnje, gube radna mesta. Takođe, naš sagovornik kao problem vidi i to što Srpsku fabriku stakla kupuju isti oni koji su ranije, pre nego što je fabriku preuzeo Srbijagas, njom gazdovali i nisu se pokazali kao dobri domaćini.

– Reč je o poslodavcima koji ne umeju da vode preduzeće a uveren sam da oni nemaju ni interesa da unaprede proizvodnju u fabrici, jer im je očito jedini cilj kupovina tržišta. Problem je i u tome što je 1. septembra 2009. godine Srbijagas imao potraživanja od 34 miliona evra za neplaćeni gas. U proteklih 30 meseci to javno preduzeće isporučivalo je besplatno gas staklari u vrednosti od po milion evra, što daje ukupnu cifru od 30 miliona evra. Svakog meseca je Srbijagas davao i po 750 hiljada evra za plate radnika u staklari. Ako se ne računaju kamate, reč je o sumi između 80 i 90 miliona evra. Postavlja se pitanje zašto se prodaja staklare predstavlja kao veliki podvig ako se zna da je Srbijagas za nešto što je utrošio između 80 i 90 miliona evra dobio svega 35. I država je na gubitku, jer je u staklaru ulagala preko svog preduzeća Srbijagasa a uz to je sada još obavezna da izdvoji 50 odsto sredstva potrebnih za realizaciju socijalnog programa – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima Korporativno – trgovinska banka, koja je vlasnik i dve firme sa kojima je ušla u konzorcijum za kupovinu SFS osnovana je u Kataru ali iza nje stoji turski kapital. Turci su, nastavlja on, ranije pokazivali interes da kupe paraćinsku staklaru, ali nisu uspeli u tome. Stoga, ovo što se sada dešava je drugi pokušaj turskog kapitala da se dođe do cilja, uveren je naš sagovornik.

Saša Paunović, gradonačelnik Paraćina ističe da nije upoznat sa vlasničkom strukturom Korporativno – trgovinske banke.

– Poznato mi je da postoji borba švajcarskog i turskog kapitala oko ulaska na tržište industrije stakla u našem regionu. Međutim, nemam nikakva saznanja da Turci stoje iza banke koja je nosilac konzorcijuma. Koliko znam, Turci imaju izuzetno uspešnu fabriku za proizvodnju stakla, odnosno imaju iskustva u tom biznisu – ističe Paunović i deli brigu zbog činjenice da su neuspešni vlasnici ponovo došli u posed fabrike.

– Svakako ima mesta za zabrinutost ako se zna da staklara ima nove-stare vlasnike. Ne samo zbog toga što su Bugari loše upravljali već i zato bugarski kapital zastupljen u Srbiji ima veoma lošu reputaciju zbog niza neuspelih privatizacija. Mi nikako ne možemo da znamo da li je cilj kupovine staklare preuzimanje njenog tržišta. Kad god bi se odvijala privatizacija Srpske fabrike stakla uvek se o tome pričalo. Nama jedino preostaje da se nadamo da su ljudi iz Srbijagasa i države dobro izvagali kada su izabrali strateškog partnera. Gradu Paraćinu je bitno da Srpska fabrika stakla radi i da zapošljava radnike koji mogu da žive od proizvodnje koje ostvaruje njihovo preduzeće – zaključuje Paunović.

Za Dušana Bajatovića, generalnog direktora Srbijagasa nema dileme da je prodaja SFS odličan posao. Podsećamo, na nedavno održanoj konferenciji za novinare izjavio je da smatra da je to podjednako dobro i za Srbijagas i za zaposlene u fabrici. On navodi da bi nova fabrika stakla trebalo da bude završena za godinu dana a da će imati kapacitet proizvodnje od 120 hiljada tona stakla godišnje i prihod od prodaje miliona evra.

– Privatizacija staklare je dobar model po kojem je država preuzela kapital u fabrici na osnovu dugova i uradila restrukturiranje preduzeća i čišćenja bilansa, a zatim pronašla strateškog partnera. Po tom modelu ćemo nastojati da nađemo strateške partnere za Azotaru i Metanolsko-sirćetni kompleks koji su u našem vlasništvu. Sa 35 miliona evra, koliko će Srbijagas dobiti prodajom SFS biće isplaćeno naše ulaganje u fabriku i naplaćena sva njegova potraživanja – istakao je Bajatović.

Kupci

Bugarski partneri su u utorak preuzeli 63 odsto akcija Srpske fabrike stakla od Srbijagasa. Na čelu konzorcijuma je Korporativno – trgovinska banka a članice su dve kompanije čiji je ona vlasnik. Prva je Rubin, koji je na tenderu kupio staklaru za 100.000 evra ali uz ambiciozan investicioni program. Međutim, ulaganja nije bilo, dugovi su nagomilani naročito za energente, pa je to bio razlog što je država ta potraživanja konvertovala u kapital Srbijagasa. Istovremeno, kompanija je bankrotirala pa je njen vlasnik postala banka. Druga firma iz ovog posla je Glas industri, koja trguje staklom u regionu, što je jedan od razloga za spekulacije o nepravim namerama novih vlasnika.

Namere

Konzorcijum koji je preuzeo većinski paket akcija obavezao se da će da investira 22 miliona evra u izgradnju nove fabrike stakla u Paraćinu koja bi trebalo da se sagradi za godinu do dve. Istovremeno, najavio je i modernizaciju postojećih pogona, ali se postavlja i pitanje zbog čega će to činiti ako se već gradi nova fabrika. Bugari će imati i obavezu da obezbede 10 miliona evra za isplatu dugova prema bankama i Fondu za razvoj, kao i polovinu od potrebnih 4,5 miliona evra za socijalni program, dok će drugi deo „pokriti“ vlada. Radnici će dobiti 300 evra po godini staža, a od 1.700 zaposlenih za dobrovoljni odlazak iz staklare prijavilo se oko 500 radnika. Ako novi vlasnik staklare ne ispuni investicioni plan u roku od tri godine fabrika će biti vraćena državi. Nije precizirano šta će se dogoditi ukoliko u tom trenutku bude opterećena novim dugovima.