Ima „šezdesetosmaškog“ revolta u nekim dometima „Zagrebačke škole“, kod Nedeljka Dragića (pasivni mazohista iz „Idu dani“, 1968, ili aktivni sadista iz „Tup, tup“, 1972), još Zlatka Grgića (jednominutno remekdelo „Volite se, a ne ratujte“ iz 1971, o muškarcu i ženi u ljubavnom zagrljaju, kojima se, s leđa, pridružuje – policajac), ima toga i u filmovima Lordana Zafranovića , od kratkog igranog „Poslije podne (puška)“ iz 1968, sablasne studije narastajuće individualne svireposti, do celovečernje „Nedjelje“ (1969) i grupe dokonih momaka koji jednog praznog, besmislenog vikenda, kradu autobus i kreću u bezumnu buntovničku avanturu.
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM(6)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
No, to su, na slici celokupnog zbivanja s kraja šezdesetih, bili – iz „gornje“ perspektive – tek sporedni, zanemarljivi detalji. Glavna pažnja cenzora i pandura s razlogom je koncentrisana na produkciju odnosno autore Beograda i Novog Sada.
Ta pažnja nije jenjavala.
Nemir i dileme u glavama „organa“ brzo su prerastali u nesigurnost i strah, onda još brže u gnev i potrebu za represijom.
Osetivši na koju bi stranu vihor mogao da dune, Branko Belan će, pod proročanskim naslovima „Slutim raspre o bojama našeg filma“, napisati 14. aprila 1969. u „Borbi“:
„Ako, dakle, nastane raspra o današnjem jugoslavenskom filmu, onda umoljavam advokate i tužitelje da sačuvaju dostojanstvo superiorne mudrosti za sebe i svoje klijente…“
Dobronamerno i dalekovido. Ali uzaludno.
Kako je lavina krenula, još jednom detaljno dokumentuje „Filmska kultura“:
Mira Boglić (br. 65, 1969, pod naslovom „U trenutku sumnje“): „Svi filmovi kao apoteze surovosti, poniženja, kataklizmi u čovjeku i oko njega, sve autori koji su tražili najjače efekte u drastičnim scenama, opsjenarski razarajući, u ime antidogmatizma, sve postulate svijeta… Štakor je postao maskota našeg filma…“
Milutin Čolić (br. 71, 1970, pod naslovom „Crni film ili kriza autorskog filma“): „Negirati, negirati po svaku cenu – postala je ideja vodilja mnogih. Makar i po cenu devalviranja umetnosti, po cenu da se postane letak, proglas, pamflet, film je počeo da biva sve manje estetika, sve manje umetnost…“
Aco Štaka (br. 76-77, 1971, pod naslovom „Od crnog filma do socijalnog pozorja“): „Moguće je izvesti zaključak da je krug u kojem se kretao naš ‘crni film’ zatvoren. Zatvorili su ga sami autori, demobilisani istrošenom kreativnošću, zaustavljeni nad ponorom ispražnjenih emocija, upleteni u mreže atrofirane volje. Socijalno-kritički film krenuo je putem koji ničemu ni nikuda ne vodi…“
Važniji od pojedinačnih mišljenja, ma koliko ona bila eho teza i stavova „odozgo“, beše, međutim, materijal koji „Filmska kultura“ obelodanjuje decembra 1969. u dvobroju 68-69, rezime diskusije sa sednice Komisije Predsedništva SKJ za kulturu, održane 27. oktobra 1969, na kojoj je razmatran materijal Radne grupe za film „Stanje i problemi u jugoslovenskoj kinematografiji“, potom doneseni zaključci, među kojima, uz ostalo, stoji:
„U nekim našim filmovima, kao i drugim oblastima umetnosti, pojavljuje se tendencija degradiranja značaja i veličine revolucije. Obraćajući se prošlosti, narodnooslobodilačkoj borbi, našim prvim godinama razvoja socijalizma, pojedini autori devalorizuju revoluciju uopšte… Jedna pojava, koja nije sasvim jasno izražena, jeste, izvestan nihilizam, neverovanje ni u šta, bespomoćnost, ravnodušnost prema svemu i svačemu u životu. To je, svakako, došlo uporedo s jednim valom svetske kinematografije koji je vrlo izričit i koji je razumljiv kad su u pitanju zapadne zemlje, ali koji ovde, silom okolnosti ambijentiran u socijalističku stvarnost, dobija sasvim drukčiji smisao i značaj. Ako je za Zapad bespomoćnost, nihilizam, osećanje uzaludnosti, pojava koja na indirektan način govori o određenim s tvarima – kada je u pitanju jugoslovenska stvarnost, onda sve to govori samo o stvaralačkoj nemoći i idejnoj dezorijentaciji onoga koji takvu ideologiju zastupa… Poseban problem predstavlja kritički odnos prema našoj stvarnosti. Osnovna zamerka koja se može učiniti našem filmu nije to što on sve kritikuje, nego što kritikujući gubi iz vida celinu i pravac kretanja našeg društva… Što se tiče uspeha nekih naših filmova na zapadnoevropskim festivalima, uzrok treba tražiti i u tome što oni u njima otkrivaju totalnu kritiku socijalizma koja njima pogoduje i iz koje izvlače svoje društvene i političke interese, propagirajući, podstičući i nagrađujući takvu vrstu filma…“
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
