Demon Andaluzije u Evropi

Marko Živković: SRPSKI SANOVNIK (10)

Marko Živković (1961) predaje antropologiju na Univerzitetu Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Jugoistočnoj Evropi i Japanu, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja „Srpskog sanovnika“ (Biblioteka XX vek) izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni stranim čitaocima. Prevod: Miroslava Smiljanić Spasić.

Kako je primetila Dina Jordanova, balkanski filmovi su puni Cigana, ali ih nisu pravili Cigani niti su oni pravljeni za Cigane već su ih pravile dominantne grupe za svoje pripadnike. Cigani su neka vrsta šifre, polivalentna figura koju dominantna grupa, u ovom slučaju Srbi, koristi da kaže nešto sebi i drugima o sebi.

Viđeni očima većine (nekadašnjih) Jugoslovena kao bića na samom dnu hijerarhijske lestvice, Cigani se često koriste da metonimijski predstave niži kraj neke dihotomije na različitim nivoima. To je sasvim u skladu sa sklonošću da u međuetničkoj percepciji sebe, i one druge, predstavljamo pomoću krajnje kontrastnih elemenata. Tako Fernandez govori o demonu Andaluzije koji opseda izučavaoce Iberijskog poluostrva – „oblasti u Španiji tako moćnog i ubedljivog karaktera da je one neupoznate sa kulturnom složenošću Iberijskog poluostrva vrlo teško ubediti da taj deo Španije i njegove odlike nisu cela Španija“. Fernandez otkriva da ima muke ubeđujući ljude kako u kraju Španije u kojem on radi, nasuprot andaluzijskom delu, „nema borbi sa bikovima, politike patronata, masovnog osiromašenog seoskog proletarijata, i tako dalje“. To je demon pogrešne metonimijske interpretacije, to jest „način na koji jedno mesto, koje je prosto deo neke mnogo veće oblasti… počne da predstavlja celu oblast“. Ali zašto baš Andaluzija? Taj demon, tvrdi Fernandez, „iskače iz tenzije koja postoji između Severa kao podneblja i Juga kao podneblja“:

Ako ovu dinamiku Sever-Jug shvatimo kao realnu i obično pritajenu „definiciju situacije“ u ljudskim odnosima možemo da razumemo zašto se u okviru te južne oblasti, kako se Španija vidi iz perspektive severne Evrope i Severne Amerike, njen južni deo tako često uzima kao zastupnik celine. A uzeti da severni deo te južne oblasti, recimo, Katalonija ili Galicija, predstavlja celinu značilo bi zamutiti jasan i jednostavan osećaj identiteta koji stereotipizovanje obezbeđuje. Značilo bi stvoriti saznajni nesklad.

Cigani su uzor parije, izgnanika, sâmo dno internih hijerarhijskih lestvica širom Evrope. Ako bi se Balkan shvatio kao parija, kao neko na dnu evropskih hijerarhija, onda bi se moglo očekivati da demon pogrešne metonimijske interpretacije proglasi Balkance za Cigane Evrope. Ta se logika rekurzivno reprodukuje na sve nižim nivoima. Ako su Balkanci Cigani Evrope, verovatno je da će balkanske zemlje uvesti unutarbalkansku diferencijaciju, i pokušati da rečenu oznaku prebace svako svom susedu koji je navodno veći Balkanac od njih. Hrvati, na primer, koji su na zapad i sever od Srba, često prebacuju ovu stigmu na Srbe – idući niz jugoistočnu skalu omalovažavanja.

Očito je da je za onog bankarskog službenika, koji je Srbe uporedio sa Ciganima, uzoran Zapadnjak Nemac. To je potpuno u skladu kako sa istorijskim značajem nemačke kulture za Srbe tako i sa savremenom činjenicom da je Nemačka veoma važna u ovom delu sveta, gde teško da ima porodica iz koje neko u toj zemlji ne radi kao gastarbajter, i gde je u jedno vreme nemačka marka bila glavna valuta u svakoj ozbiljnijoj transakciji, daleko poštovanija od američkog dolara sve dok je nije zamenio evro. Ono što je ovde neobično jeste olako prihvatanje nemačke superiornosti kad se ima na umu da Srbi Nemce takođe vide i kao svoje glavne istorijske neprijatelje.

U predstavama koje su kod nas u opticaju više od jednog veka, Nemci su metodični kao mašine, pedantni, posvećeni radu i lišeni smisla za humor. Hladni su, nadmeni, u kafeu češće dele račun nego što časte jedni druge. Međutim, imajući u vidu važnost kulturnih i drugih veza koje su Srbi u moderno doba imali sa Nemcima i Austrijancima – mnogi se slažu da su one bile važnije od veza sa Francuskom, Engleskom ili Rusijom – ova opšta ideja o superiornosti naše (srpske, južnoslovenske, ili balkanske) duše mogla bi da se shvati kao kompenzacija za osećaj da ozbiljno zaostajemo za onim što vidimo kao njihovu lestvicu vrednosti. Oni odista jesu nadmoćna rasa, priznaje bankarski službenik, upravo zato što „žive da rade“. Ironično je, međutim, da su ti isti Nemci – bezdušni po onima istočno (ili južno) od njih – porodili moderni romantičarski pojam „duševnosti“, reagujući na ono što su videli kao imperijalistički racionalizam Zapada koji im dolazi iz Francuske. Ironija je inherentna rekurzivnosti – ono što je sa donje pozicije juga/istoka (Srbija, Balkan) izgledalo kao nadmoćno zapadnjačko (Nemačka, Austrija), predstavljalo je istok onima koji su bili na daljem zapadu (na primer, Francuskoj).

Nastavlja se