Glasnogovornik Josipa Broza Tita

U tim sporovima, on je, sve do 1966. godine, i glasnogovornik Josipa Broza Tita, Aleksandra Rankovića i srpskog rukovodstva. To se pretpostavljalo, ali je tek sa objavljivanjem Piščevih zapisa i potvrđeno. Posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, Dobrica Ćosić o jugoslovenstvu, jugoslovenskom i srpskom pitanju spori kao pripadnik revolucionarne generacije čijom je glavnom tekovinom smatrao Jugoslaviju, kao pisac i intelektualac, u suštini kao središna politička ličnost u Srbiji oko koje se okupljala vaninstitucionalna opozicija ustavnim promenama na konfederativnim osnovama.

U ulozi glasnogovornika, Dobrica Ćosić se javlja u polemici sa slovenačkim intelektualcem Dušanom Pirjevcem, 1961/62. godine. To je, posle Drugog svetskog rata, bila prva javna polemika u jugoslovenskom komunističkom pokretu o nacionalnom pitanju, o naciji i integraciji. Preko nje se manifestovao sukob dve struje u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu: konfederativne, čijim je predstavnikom smatran Edvard Kardelj i centralističke, unitarne, na čijem je čelu bio Aleksandar Ranković, „koga je u to vreme podržavao i Tito“. Originalne dnevničke beleške Dobrice Ćosića iz vremena polemike nestale su iz njegove radne sobe u vreme kada se na čelu jugoslovenske Službe bezbednosti nalazio Slovenac Stane Dolanc. U naknadno rekonstruisanim sećanjima (1988), kada je zaključio da je „poslednji čas“ da njegova generacija i „srpski narod kao etnička celina potvrdi istorijsku punoletnost i zrelost i zasnuje kritičku svest o sebi i Jugoslaviji“, Dobrica Ćosić kaže:

„Ja sam decenijama kao pisac i javni radnik zastupao jednu veliku zabludu, a najupornije u polemici sa Dušanom Pirjevcem 1961-1962. godine. Reč je o uverenju da je jugoslovenski narodnooslobodilački pokret jedinstven pokret. I dokumenti sa zasedanja AVNOJ-a, zabeleške učesnika i druga naknadna saznanja, kao i celokupno političko ponašanje slovenačkog partijskog vođstva, osobito 1960-ih godina, pokazuju da jugoslovenski narodnooslobodilački pokret nije bio jedinstven. Nije bio jedinstven zato što u rekonstrukciju i stvaranje nove Jugoslavije ponovo nismo ušli sa istim motivima, kao što u periodu 1914-1918. nismo imali iste nacionalne ciljeve u stvaranju zajedničke države.“

Neposredna reakcija Edvarda Kardelja na pokrenutu polemiku, već u martu 1961. godine, bila je odlučujuća za Ćosićevo konačno „poimanje njegove (Kardeljeve) ličnosti“. Prema naknadno napisanim sećanjima, Edvard Kardelj treba da je Dobrici Ćosiću tada rekao:

„Ti se varaš da je Slovenija s Pirjevcem. Ali, budi siguran da se ni jedan čovek u Sloveniji ne slaže s tobom, iako te smatra poštenim intelektualcem i komunistom. Ti polaziš od ispravnih postavki, ali su ti zaključci konstrukcija budućnosti. Romantičarstvo. Ta konstrukcija budućnosti, to je najslabije mesto u tvojim shvatanjima. Jugoslovenstvo za koje se ti zalažeš, neprihvatljivo je za Slovence… ne postoji i nije moguća nikakva integracija kao poseban oblik i sistem integracije. Jugoslovenska integracija je samo deo opšte, svetske integracije. Znaju li više od tri intelektualca slovenački jezik u Beogradu?… Ne postoje nikakvi posebni jugoslovenski kriterijumi. Vi Srbi, kad govorite o jugoslovenstvu, uvek mislite na svoju državu, u kojoj ste vodeća nacija.“

Polemika između Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca obelodanila je i produbila one razlike u shvatanju jugoslovenstva koje su se javile u Komisiji za izradu programa SKJ. Samim tim što jugoslovenstvo nije definisao kao „osnovnu integrativnu ideologiju Jugoslavije“, Edvard Kardelj je za Dobricu Ćosića mogao biti samo ideolog slovenačkog separatizma. Povodom razgovora sa Kardeljem o svojoj polemici sa Pirjevcem, Dobrica Ćosić piše:

„Više za mene nema sumnje: Kardelj o integraciji, o jugoslovenstvu, misli isto što i Pirjevec, isto što i Krajger (Boris) i Vilfan; isto što i svi Slovenci. On im je dao ideološku osnovu.“