Izmeštene transnacionalne grupe

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (05)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Ardžun Apaduraj je istakao veliku heterogenost tih vidova kruženja stanovništva. Izbeglice, kvalifikovani industrijski radnici, službenici međunarodnih organizacija i turisti predstavljaju, na primer, veoma različite tipove migranata. Ipak, u svim nabrojanim slučajevima, kretanje u planetarnim razmerama uslovilo je nove subjektivne reference; identifikovanje sa teritorijom i državom postaje, tako, sve više anahrona pojava. Izbeglice, turisti, studenti, radnici migranti sve su to izmeštene „transnacionalne“ grupe. Po Apaduraju, nacionalna država se temeljila na postojanju teritorijalnih granica. Sa završetkom hladnog rata, svet je izgubio svoju pređašnju podeljenost na dva pola i zamenio je jednopolarnim multicentričnim ustrojstvom, kao posledicom ekonomske integrisanosti planete. Nacionalizmi nipošto nisu nestali, ali više nemaju državne okvire. Sada identiteti imaju infradržavne ili supradržavne referentne tačke, pa dolazi do novog raspirivanja etničkih nacionalizama čije su dimenzije transnacionalne; njih treba razmatrati u kontekstu masovnih migracija i imati u vidu da im u prilog ide nagli razvoj digitalnih tehnologija i mogućnost da se poruke šalju s kraja na kraj planete. Tako nastaju „dijaspore s raznim grupama zatvorenim u svoje mehure; te dijaspore međusobno se razlikuju i predstavljaju meltingpot novog političkog postdržavnog poretka“.

Jedan od krajnjih zaključaka ka kojem vode Apadurajeva zapažanja glasio bi da smo zakoračili u postdržavno razdo blje. Nove vidove organizovanja, koji su od politički presudnog značaja za različite oblasti poput zaštite prirodne sredine, ekonomije ili humanitarne delatnosti, odlikuju protočnost i gipkost osobine korenito različite od krutih struktura tradicionalnih državnih aparata. Za taj novi politički model, neposredno ukorenjen u civilno društvo i poletno nadređen državnim granicama, karakteristične su nevladine organizacije koje velikom brzinom niču svuda na planeti, često zbog njenih kriznih žarišta. Takvo transdržavno ustrojstvo, sve svojstvenije mondijalizovanom svetu, nameće stvaranje novih mreža solidarnosti i manje krutih, promenljivih načina delovanja. Nastaju novi oblici postdržavnih suvereniteta; ideja patriotizma nije izgubila, međutim, svoju vrednost utoliko što je odsad na delu „pokretljivi, višestruki i kontekstualni“ patriotizam.

Apaduraj se nadovezuje, zapravo, na teze politologa Džejmsa Roznoa: po mišljenju ovog teoretičara, država više nema ključnu ulogu u svetu gde je primat dobilo „upravljanje bez vlade“. Jer, upravljanje se više ne svodi samo na one ustanove i organizacije koje su formalno zadužene za međunarodne poslove. Ono odsad podrazumeva naredbodavne mehanizme ustrojavanja društvenog sistema i načina delovanja tako da se sistemu osigura bezbednost, napredak, celovitost, red i kontinuitet. Rozno koristi pojmove kontrole i manevrisanja (steering) .

Može li se govoriti o globalnom upravljanju? Da, ako pod tim podrazumevamo održiv i delotvoran sistem pravila primenljiv u odsustvu političke i legalne vlasti, a koji ne poznaje geografske granice. Odlikuje ga bezbroj mehanizama kontrole, što od njega čini multidimenzionalni proces nepotčinjen nekom formalnom, jednoznačnom vrhovnom autoritetu. Rozno u tome vidi novi vid anarhije, upravo zbog odsustva nadređenog autoriteta i činjenice da fleksibilnost i rast broja mehanizama kontrole uspešno uništavaju svaku mogućnost postojanja središnje vlasti.

Nastavlja se