Kad vitezovi gluposti tumače istorijske poraze

Drugo prošireno izdanje knjige Desimira Tošića „Stvarnost protiv zabluda – srpsko nacionalno pitanje“ objavila je
izdavačka kuća „Nova“ Slobodana Mašića. Knjiga se može poručiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara.

Porazi se moraju priznati, analizirati i uočiti gde su se činile greške. Ne baviti se drugima, nego prvenstveno samim sobom. I to mora da bude učinjeno javno, posebno i prvenstveno od onih ljudi koji se ne bave neposrednim političkim radom. Naši porazi od pola decenije nisu trenutni, već istorijski, trajni. Ali uz to priznanje, idu još dve aktivnosti: najpre treba da se vidi u kakvom smo društvu i u kakvom smo javnom mnjenju mi živeli preko pola decenije.
U tom pogledu dajem ideju da se načini zbornik svih političkonacionalnih izjava koje su nam došle glave kao izraz onog što je činjeno. Naravno, naše javno mnjenje moglo je sve te parole da odbije kao i politiku koja je vođena, ali ono je posle jednog režima od skoro pola veka bilo slabo i našlo se u metežu, da bi bilo svesno da odbije besmislice, laži i laka obećanja. Naprotiv, naše javno mnjenje dalo se voditi vrlo lako, kako u hrvatskoj Krajini tako i u Bosni, pa sasvim prirodno i u Srbiji. Možda delimično čine izuzetak Beograd i Vojvodina, pa verovatno i Crna Gora. Da li da pomenemo neke poslastice naših „vrhunskih intelektualaca“? Ako nismo znali, saznali smo u našem vremenu da su se Srbi decenijama posle 1945. nalazili u „stanju unutrašnjeg kolonijalizma“ u privredi. NATO nije imao druga posla nego da se sprema za „razbijanje Jugoslavije“, da je to bilo „strateško opredeljenje Atlantskog pakta“. Jedan veliki književnik je rekao da je Broz „neke predele na kojima su Srbi vekovima živeli pripojio Hrvatskoj“… (Kao da ih je potom pobio?) Srbi su u komunističkom režimu igrali „minornu ulogu“, iako su imali takve policijske grdosije kakvi su bili A. Ranković i S. Penezić.
Stalno se ponavljalo da je naš nacionalni ideal maltene sada postao „ujedinjenje svih Srba u jednu državu“, skrivajući pred javnošću da se ujedinjenje ne može izvesti lako, jer su teritorije, na kojima Srbi žive od Kupe do Drine, izmešani s Hrvatima i Muslimanima, takve da Hrvati predstavljaju apsolutnu većinu u zapadnoj Hercegovini, dok Muslimani vladaju prostranim predelima srednje Bosne, pa prema tome netačno je da „taj legitimni interes srpskog naroda ne ugrožava interes nijednog naroda…“
Najviši domet ludačkog neznanja došao je od onoga koji je ugradio u „srpsko nacionalno biće“ filozofiju „neka košta koliko košta“. On je takođe rekao: „Na Berlinskom kongresu su nas izdali pa smo krvarili tri godine…“ Ko je koga „izdao“ i kako?
Da li je potrebno načiniti zbornik lakih, ludih i neznalačkih izjava sa Pala? Ili njihovih pretnji zapadnim prestonicama? Pravi biser duboke misli je ona da je Srbima u Bosni i Hercegovini pripala takva čast da rade „na potpunoj obnovi srpskog carstva“, odnosno da je „u stvari sve ispalo kako Bog zapovijeda“! Jedan drugi vitez gluposti, ali i velike štete, je onaj što je javno rekao, pa je to zapisano, da je „samo pitanje dana ili sata kada će JNA ući u Dubrovnik“, a ako ovaj istorijski grad bude srušen, ta će naša budaletina reći da ćemo mi „napraviti“ još lepši i stariji Dubrovnik… Ili da pomenemo onu infantilnu perverziju da „navijamo za naše“. A ta perverzija pokazuje dvostruku podsvest, totalitarističku i onu amoralnu. Dakle, jedinstvo nacije je bitno, bez obzira ko tu naciju predstavlja: važno je da je „naš“, bez obzira da li je dobar, najbolji ili bolji od drugih. Amoralnost je „naša“: nije važno da li ljudi kolju i potom na leševe stavljaju krstove, jer su „božji vojnici“ – „naši su“!
Uzgred budi rečeno, neke od ovih naših glagoljivih mislilaca naši akademici nazivaju „najdarovitijim srpskim političarima“, „sa svetskim vokacijama“… A neki akademici pitaju: zašto nas svet tako „mrzi“?
Priznanje poraza mora biti izričito i s nabrajanjima. Nije jedan poraz. Neki su porazi u političko-nacionalnom shvatanju – da smo nepobedivi u ratu, da umemo da se tučemo ako ne znamo da privređujemo. Neki su porazi istorijsko-politički kao događanje.
Prvo, iako srpski nacionalizam nije bio jedina razarajuća snaga u drugoj Jugoslaviji, on je odigrao posebnu ulogu u poslednjem trenutku. Srbi su izgubili Krajinu u Hrvatskoj posle pet vekova borbe i rada tamošnjeg naroda da sačuva i teritoriju i ljude. Ta Krajina nije bila „istorijska“ pokrajina „srpska“, još manje savremena „država“, ali jeste bila teritorija na kojoj su Srbi etnički prisutni sa relativnom većinom, negde i sa apsolutnom većinom.
Nastavlja se