Konzul nepoželjan za sve

Uskoro potom Rusi i pristalice proruske struje u Srbiji izvršili su pritisak na Miloša i on je, verovatno obavešten da od podrške britanske vlade neće biti ništa, obećao da će prekinuti sve veze sa Hodžisom. Polovinom januara 1839. poraženi Hodžis je izvestio Palmerstona o teškoćama u kojima se našao, izneo svoje uverenje da bi njegovo dalje prisustvo u Srbiji samo štetilo Milošu i predložio da bude zamenjen nekim drugim. Prilikom njegove poslednje zvanične audijencije kod Miloša krajem tog meseca, knez mu je otvoreno rekao da je prinuđen da prekine svaki javni kontakt s njime, a pošto je u međuvremenu morao da otpusti i dr Kuniberta, koji se spremao da otputuje, kazao mu je da mu eventualne poruke može slati preko jednog njegovog poverljivog tatarina, čije mu je ime dao.

Tako je dalje prisustvo prvog britanskog konzula u Beogradu postalo nepoželjno svima – i Milošu, i njegovim protivnicima u srpskim političkim krugovima, i Rusima, pa i samom Hodžisu, koji je s nestrpljenjem čekao da bude opozvan. Bio je duboko razočaran razvojem zbivanja, upravo suprotnim od onoga koji je on smatrao ciljem svoje misije. „Poslednji događaji u Srbiji stavili su sve hrišćanske provincije u Turskoj na stranu Rusije“, zapisao je on u martu 1839. Oko mesec dana kasnije, javljao je Palmerstonu da je knez Miloš moralno i politički mrtav. Ogorčenje protiv Hodžisa, raspirivano sve raširenijim glasinama da sve neprilike u Srbiji pred Milošev pad potiču od njega, neprekidno je raslo. Već u jesen 1838. godine britanski putnik Slejd piše da je u Zemunu čuo da će huškanje britanskog konzula protiv Rusa dovesti do Miloševog pada. Na vratima konzulata i po beogradskim ulicama pojavljivali su se uvredljivi napisi o Hodžisu. Pred konzulatom su priređivane demonstracije i on je u više mahova upozoravan da razjarena svetina može napasti konzulat i ugroziti i njega i njegovu porodicu. Stvari su se toliko zaoštrile da je Hodžis molio Palmerstona da ga definitivno razreši dužnosti, a da mu u međuvremenu odobri da iz bezbednosnih razloga ode iz Beograda. Najzad u maju 1839, mesec dana pre Miloševe abdikacije, konzul se s porodicom sklonio u Zemun i ostao da tamo čeka dalja uputstva, a onda ga je Palmerston uputio u Carigrad kod Ponsonbija, gde su vođeni pregovori o Srbiji i gde se pretpostavljalo da može pomoći britanskom ambasadoru svojim poznavanjem lokalnih prilika. Palmerston očigledno nije smatrao da bi bilo uputno da ga vrati u Beograd. Umesto toga, on ga je razrešio dužnosti generalnog konzula u Beogradu i 1. oktobra 1839 postavio za generalnog konzula u Aleksandriji.

Teško je reći u kojoj je meri Hodžis bio sam kriv za neuspeh svoje misije u Srbiji, a koliko je bio žrtva politike svoga šefa, jer poznato je da Palmerston nije bio dosledan u svojim stavovima. „On upravlja međunarodnim sukobima kao umetnik“, pisao je Marks, „i zateže stvari do izvesne tačke, a kada se pokaže da postaju suviše opasne, on se povlači, ali tek pošto je iz njih izvukao željeno dramatično uzbuđenje.“ Neki ljudi koji su lično poznavali Hodžisa govore da je gajio iskreno prijateljstvo prema Milošu i da je postupao s najboljim namerama. „Ja sam uvek bio, pa sam i danas uveren“, pisao je Milošev lekar dr Kunibert, „u iskrenost Hodžesovu kada je davao ova obećanja. I njegovo prijateljstvo prema knezu i njegovo interesovanje za Srbiju bili su ne može biti iskreniji.“ Kunibert je ostavio i vrlo laskav portret Hodžisa:

Miloš je pripremio Hodžesu najsjajniji i najusrdniji doček; ali je sve to učinjeno manje prema britanskom konsulu, a više prema otmenom čoveku koji se odlikovao svojim ličnim vrlinama. Iako je bio uveren da je Rusija radila jedino na njegovoj propasti, ipak se Miloš iz utvrđene i dugogodišnje naklonosti, i iz uobičajene predanosti još neprestano lomio da s njom otvoreno prekida. Ali pukovnikov lepi i potpuno vojnički izgled, njegovo otvoreno i iskreno lice, njegova pažnja i učtivost u ponašanju, njegova snishodljivost prema svakome, slava kojom se bio zaodeo u Portugaliji, pohvale što su ih iznosili u svoje vreme listovi o njegovoj hrabrosti dok je bio na čelu engleskog odreda u Don Pedrovoj službi, sve je to pripremilo raspoloženje za nj u Srbiji i navelo samoga Kneza da ga obaspe izrazima i dokazima najlaskavijeg odlikovanja i blagovoljenja.

Nastavlja se