Kraljevski oficir moli za milost

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (24)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

„Kako u svemu ovome ima dosta nezgodnih momenata za državne interese, a ja sam prinuđen da to u svoju ličnu odbranu i u odbranu glavnih optuženih po delu atentata na Nj. K. V. Prestolonaslednika iznesem, smatram da mi je kao Srbinu dužnost da sudu to unapred saopštim. Da od ove svoje namere odustanem, nemoguće mi je, jer smatram da se istraga rukovodila, polazeći od mene, baš tim neobjašnjivim momentima mojih veza sa g. Malobabićem, da dođe do sastava onih okolnosti koje su njega i Muhameda Mehmedbašića dovele do optuženičke klupe, a ja ne bih ni u grobu mogao biti miran pri pomisli da sam ma iz kojih razloga mogao dopustiti da Srpski vojni sud za oficire završi i dovrši presudu Austrijskog suda u Sarajevu i da tom prilikom srpskim sudom bude osuđen jedini Srbin musliman koji je bio učesnik u protestu srpskog naroda i omladine u Bosni protivu austrougarske tiranije nad srpskim plemenom.“

Nema sumnje da je pukovnik Apis u ovom svom izveštaju preuveličao ulogu Malobabića u atentatu, kao što ćemo to kasnije videti. To se može objasniti samo njegovom uzrujanošću u trenutku kada je pisao raport. On je bio do kraja uveren da će na osnovu ovog priznanja o učešću u sarajevskom atentatu odmah doći do obustave Solunskog procesa. U ovom izveštaju pukovnik Apis takođe govori o svojoj ulozi u sarajevskom atentatu, što je protivno njegovom običaju da se nikad ne hvali svojim radom.

U svome raportu pukovnik Apis ne samo što je još jedanput dokazao da nema talenta za političku taktiku i kombinacije, nego i da potcenjuje svoje protivnike i njihovu perfidnost. U kakvom se duševnom stanju Apis nalazio najbolje pokazuje pismo koje je uputio Aleksandru 12. aprila 1917. godine, u kojem ne samo što moli milost za Malobabića i Mehmedbašića nego u isti mah i kapitulira pred Aleksandrom tražeći na najponizniji način milost i oproštaj i za sebe. To neobično pismo, kao da ga nije pisao pukovnik Apis, glasi:

„Vaše Kraljevsko Visočanstvo,

Presrećan što mi se dala prilika da Vašem Visočanstvu mogu uputiti ovo pismo, potresen do dna svoje duše, uzimam pero u ruke i otvaram svoje srce i dušu pred svojim Gospodarem. Preneražen optužbom o izvršenom atentatu na Vaše Visočanstvo u Ostrovu, a potpuno nevin u tom delu, ja sam sa užasom video gde na optuženu klupu dovode još dva lica, i to oba iz moje blizine. Oba ova optužena ja sam čuvao pored sebe, o njima se brinuo i zaštićavao ih od svakog ko bi ih mogao tretirati gore no što oni to zaslužuju. Ta su dvojica optuženih Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić. Prvi je, Vaše Visočanstvo, po mome nalogu izvršio organizaciju atentata u Sarajevu a drugi je jedini Srbin musliman, koji je učestvovao u atentatu i izbegao sud austrijski bekstvom k nama. Da ne bi došlo do nesrećne fatalnosti, da Srpski vojni sud za oficire osuđuje ovu dvojicu srpskih osvetnika, ja sam to saopštio sudu i predočio da sve to moram reći pred sudom, da bih objasnio to moje zagonetno zauzimanje za njih, a koje je bilo osnova i polazna tačka istrage o atentatu na Vaše Kraljevsko Visočanstvo.

Povodom ovim, ja sam molio da mi se odobri da se Vašem Kraljevskom Visočanstvu mogu obratiti pismom, što mi je i odobreno. Uveren da sam ovo odobrenje dobio samo visokim i milostivim saizvoljenjem Vašeg Visočanstva, ja ovaj dan, kad to pismo pišem, beležim u najznačajnije i najsrećnije dane moga živo ta, a pismo pišem pun nada da će ono zateći Vaše Visočanstvo onoliko milostivo sa koliko ja iskrenosti i otvorenosti izlazim sa njime pred svog Gospodara.“

Nastavlja se