Fobiju od petice stekao sam na prvoj smeni na tom stražarskom mestu, drugog dana straže od 21 do 23 sata. Strah me je uhvatio odmah pošto sam omanju kolonu stražara otpratio pogledom i na sportskom poligonu ostao sam.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (5)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine.
Gledam: sve oko mene ravno i čisto; iza mene poligon, do zgrade LAP ne manje od sto pedeset metara čistine i tamo, povrh svega, veliki jarak.
Mislim, ako bežim tu bi me neminovno stigli. Tri, četiri topole, raštrkane uz samu stražarsku stazu. Staza najvećim delom ide uz žicu. Sa ulice, koja je odmah sa druge strane žice, može da se pljune na stazu i da se ne promaši stražar. Staza na nekoliko mesta presečena iskopanim rovovima koji dopiru do same žice. Preko rovova napravljen improvizovan mostić od natrulih dasaka koje škripe kad god se stane na njih. Pored mostića kućica, kao uspravljen kovčeg. Ako se uskoči u rov, iz njega se ništa ne vidi. Može neko da se primakne i da me ubije kamenom.
Na dvadesetak metara od staze ka zgradi LAP jedno usamljeno stablo, sasušeno već. Tu nađem svoj zaklon. Priđem i naslonim se na njega. Stavim metak u cev, ali se više uzdam u ručni radio predajnik RUP 33 koji mi je okačen o opasač. Preko žice, sa druge strane ulice, mame kuće osvetljenih prozora; tople. Podsećaju na civilstvo i roditeljski dom. Iz njihovih dimnjaka u noć kuljaju beličasti dimovi. Osećam vodu u čizmama i hladnoću kako se podmuklo penje uz kičmu. Na hladnoću ne treba misliti, tada je još hladnije. Ne treba misliti ni na kuću, raspametno je. Gledam u osvetljene prozore i ulične svetiljke ali mi smeta njihovo blještavilo.
U šta da gledam? U zgradu LAP ne želim. Tamo mnogi već spavaju. Žmurim ne bih li se sakrio od sjaja Teslinog uma. Samo nekoliko trenutaka, koliko da odmorim oči… Odjednom, hvatam sebe u slatkom besposličarskom dremežu na dvosedu u toploj sobi. A znam da uskoro nekud moram ići. Krivo mi što ću sebi prekinuti ugođaj, ali moram… Već sam savršeno budan. Otvaram oči i ne vidim ništa. Samo ogromnu belinu i neke svetle tačke tu i tamo po njoj. Belina gusta kao testo prišla mi do samog lica i hoće da me udavi. A svetle tačke se pomeraju i sve brže i brže idu ka meni. Zalegnem uz drvo. Ne, svučem se kao dronjak. Uzmem pušku na gotovs pa, koliko me grlo nosi, viknem: „Stoj, stoj, pucaću!“ Ali ne opalim. Moj urlik me je i osvestio. Osluškujem: čuje se tišina. Počnem da razabiram. Magla je pala za kratko vreme mog dremeža. Shvatim da svetle tačke koje se kroz maglu probijaju ka meni nisu u mene uperene baterijske lampe, već ulične svetiljke i osvetljeni prozori.
Malo sam se pribrao. Pogledam u sat: koji minut posle 22. Prema časovniku, spavao sam ne više od dvadeset minuta. U tom intervalu se magla i spustila. Ustanem i pritegnem se. Ako je magla, nije pakao. Pođem ka žici. U tom trenutku začujem zvuk motora i vidim dva snopa svetlosti iz farova kako kroz maglu mile po žici i zaustavljaju se na stražarskoj kućici. Dobro sam protrljao oči, nisam sanjao. Jasno sam čuo lupu vrata automobila i razgovetni polušapatni razgovor. Opet sam se suljnuo na zemlju i spremio pušku na gotovs. Čuo sam korake. Vidim jasno dve siluete, gotovo sam siguran da prolaze kroz žicu i vršljaju oko kućice. Znam da treba da pripucam, ali mi se ne da. Strah me, opaliću ni u šta i upucaću petnaest dana pritvora. Još više me je strah da ću opaliti koliko samo da se otkrijem utvarama, da me lakše ubiju. Strah me paralisao, ne mogu da mrdnem… Hvatam se za radio-uređaj i, jedva, tek iz trećeg pokušaja uspostavljam vezu. Čujem Džemsa, razvodnika straže:
– Aljo, aljo, ovde ćuvar 1… Aljo, ko zove?
– Džems, ovde Pirke! Pomozite mi! – ropćem u slušalicu. Zaboravio sam i na javku i na šifriranu komunikaciju. Zbrda, zdola objašnjavam mu situaciju i mucam u slušalicu da ću morati da pucam.
– Nemoj da pucaš na nji’, Pirke, te moljim kao Bog! Sad poslaću ti patrolju!
Ma, ko da puca?! Bio sam srastao uz stablo. Patroldžije, Bošković i Zijad, koji su brzo stigli, našli su me šćućurenog uz koren drveta, sa puškom, nespretno okrenutom na gotovs. Psuje Zija, ređa mi sve po spisku, što sam im ukrao sat vremena sna. Samo sikće:
– Đe su, jebo hi Alah! Đe su, da hi pokoljem sviju i tebe s njima!
Ustajem nesigurno i, kao dete uhvaćeno u šteti, čekam da drugovi iskale bes na meni. Sva trojica čujemo zvuk motora koji se udaljava. Pokušavam da objasnim…
– Ulica je to, hajvane! Tu auta prolaze! – viče na mene Mujkanović.
– Nemoj, Zijo! – progovara Bošković – Učinilo se čovjeku. Odosmo mi, Pirke.
Kroz dvadesetak minuta došla je smena. Rugali su mi se svi osim Marinka, Peđe i Džemsa. Stoički sam podnosio ruganje i čitav naredni dan. Posle se sve zaboravilo. Do vojske sam se bojao velikih pasa, grmljavine i noža. Od te smene ništa mi nije strašnije od magle. Ni dan-danas nisam pametan jesam li ili nisam te noći video ljude na žici…
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
