Miće truju ugled JNA

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (4)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine.

 Gotovo istog momenta u nas su bljesnuli farovi vojnog pincgauera. „Eno ga pinc!“ – skrenuo mi je pažnju Bane i odmah odmaglio. Iako nisam imao nikakav razlog, i sam sam pokušao da umaknem patroldžijama, ali mi je zasmetao paket. Iz pincgauera su ponovo ablendovali, a zatim me je jedan od vojnika pozvao da priđem. U mračnoj kabini vozila sedeo je vodnik kome sam jedva uspeo da nazrem i čin i lik. Nisam stigao ni da ga pozdravim a već mi je u lice uperio svetlost iz baterijske lampe. Dok sam rukom pokušavao da zaklonim lice od iznenadne neprijatne svetlosti, starešina je prozborio:

– Šta imaš u paketu?

– Hranu za drugove – odgovorio sam.

– To nije paket nego kontejner.

– Propisno je upakovan.

– Prevelik (u Pravilu službe oružanih snaga bilo je propisano da vojnik ulicom može nositi „omanji“ i uredno upakovan paket, ali nije precizirano šta se podrazumeva pod pojmom „omanji“) je, Mićo. Prevelik.

– Ima dosta hrane.

– Ko ti je taj što je odmaglio?

– Neki vojnik iz mešovitog. Pomagao mi je u nošenju paketa.

– Kako se zove taj Mića?

– Ne znam mu ime. Slučajno smo išli zajedno.

– E, ne znaš.

– Ne znam zaista.

– Dobro. Kad ne znaš, daj mi svoju knjižicu.

Dao sam knjižicu. Vodnik je prepisao podatke u notes, pa mi je dozvolio da odem, požurujući me da ne zakasnim. Uprkos tegljenju paketa u kasarnu sam stigao na vreme, i javio se dežurnom puka, kapetanu Beli. Čudio se što sam zbog tako lepo upakovanog paketa pribeležen.

– Ko je vodio patrolu?

– Ne znam, druže kapetane. Mršav, plav… Nisam ga baš dobro video u mraku.

– Verovatno vodnik Blagojević. Ko bi drugi? Idi da spavaš i ne brini ništa.

Paket sam predao alavom društvu. Iako me je brzina čerečenja paketa fascinirala, nisam se prepustio vizuelnom uživanju u njihovom napadu na plen. Banetu sam prepričao susret sa patrolom. Odgovorio mi je tipično srpskom konstatacijom koja je sve drugo samo ne uteha: „Jebi ga, to je moglo i meni da se desi“. Ne sluteći kakav mi dan predstoji, legao sam u krevet i odmah zaspao.

Sutradan, odmah posle smotre, pukovnik Vlašić je naredio postrojavanje puka u ćirilično „P“, što se dešavalo samo onda kad je vojsci trebalo nešto važno saopštiti. Pred postrojenim pukom pukovnik je naredio da „jučerašnji izgrednici“ i njihovi komandiri baterija izađu ispred stroja. Vodnik Blagojević pročitao je spisak prestupnika. Čuo sam i svoje ime i iskoračio sam. Bela je prišao i stao kraj mene. Na moj upitni pogled odgovorio je sleganjem ramenima. Ni njemu ništa nije bilo jasno. Pred stroj je izašao i Vlašić. Stao je levo od nas proskribovanih i kažiprst desne ruke uperio ka nama.

– Drugovi oficiri i podoficiri, drugovi vojnici! Svima nam je jasno u kakvoj je situaciji naša Domovina. Znamo da vani, a i u zemlji, pa i ovdje, postoje snage koje ju žele razrušit’! One kidišu sa sviju strana i mi se protivu njih moramo borit’! I borit’ ćemo se! I pobjedit’! JNA je jedina snaga u zemlji koja se može i mora svima takovima suprotstavit’! I suprotstavit’ će im se, to vam vaš pukovnik jamči! Nažalost, drugovi, i među nama ima onih kojima ni Jugoslavija ni njena Armija nisu na srcu. Evo ih, pogledajte ih! Oni svojom nedisciplinom pomažu rušiteljima Domovine! Oni se stide petokrake zvijezde i titovke! Truju ugled JNA! S njima se najprije moramo obračunat’! I obračunat’ ćemo se!

Iz delirijuma besa pukovnik je, othuknuvši snažno, utonuo u ćutanje. Možda minut kasnije svoj govor nastavio je smirenije.

– Svi oni koji nisu razumjeli da sa Armijom nema šale, uvjerit’ će se da je to istina! Zahtjevam od starješina da izgrednike najstrože kazne! Starješine ću kaznit’ lično ja! Voljno!

Komandant je, uvređen, odmah otišao. Stajao sam kao ukopan, ne uspevajući nikako da poverujem u sve što mi se u prethodnih pet, šest minuta dogodilo. Pošao sam nazad, u stroj, tek kad me je Bela povukao za rukav.

– Druže kapetane, Vi znate… Šta je ovo? – jedva sam kroz suva usta pustio glas.

– Ćuti! Ne traži smisao – poludećeš! – bio je potpuno smiren.

Jedinu kaznu tim povodom dobio sam odmah, u stroju. Od poručnika Krstića. Sa pomešanim cinizmom i besom u glasu prosiktao je na mene: „E, jesi cvećka! Brukaš bateriju!“. Njegove dripačke reči su me vratile u stvarnost. Odlučio sam da ne tugujem što sam proglašen za neprijatelja zemlje. Odlučio sam da mi bude svejedno. Čak i ako Jugoslavija propadne, pošto država koju može da sruši paket hrane, ne treba da postoji. Nije dugo prošlo i Jugoslavija je propala. Nemam ništa protiv ako je njenoj propasti kumovao i onaj paket.

Nastavlja se