Moćni Karabah lobi

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (26)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Iako zapadne institucije, pre svega evropske, upozoravaju zemlje južnog Kavkaza na manjkavosti demokratskog procesa u njima, prema mnogim mišljenjima Vašington i Brisel ipak se rukovode interesima, pre svega energetskim, tolerišući razne zloupotrebe. Na primer, uprkos načelnim kritikama, gruzijski predsednik Sakašvili nije snosio ozbiljnije posledice zbog nasilnog obračunavanja s demonstrantima u jesen 2007.

Istovremeno, međunarodna zajednica je „gledala kroz prste“ na predsedničkim izborima u Azerbejdžanu u jesen 2008, na kojima je Ilham Alijev osvojio čak 89 odsto glasova, a koje je šest najvećih opozicionih stranaka bojkotovalo. Istina, međunarodni posmatrači stidljivo su ukazali na mnoštvo neregularnosti i pre glasanja, ali su sve to prekrili „nemuštim“ zaključkom da je zabeležen – napredak.

Direktorka Centra za mir i demokratiju sa sedištem u Bakuu Lejla Junus ukazuje da očito EU izbegava da postavi pitanje demokratije, ljudskih prava i vladavine prava u Azerbejdžanu. Za to vreme Alijev se okreće Moskvi. Dakle, na prvom mestu su energetski interesi.

Doduše, kada je Alijev odlučio da ode korak dalje – da na referendumu dobije podršku za doživotnog šefa države – Savet Evrope je upozorio Azerbejdžan da bi mogao biti suspendovan iz te najstarije evropske organizacije. Predsednik Veća Saveta Evrope za lokalne vlasti Jan Mikalef ističe da su dovedeni u pitanje demokratski principi i vladavina prava: „Smatramo da ako ne postoji ograničenje (predsedničkog mandata), predsednik može da postane diktator“.

Član izborne komisije Nariman Mavsumov osvetlio je prednosti azerbejdžanske demokratije: „Demokratski uslovi nisu ugroženi. Imamo pravo da izaberemo za predsednika koga god želimo. Međutim, zašto moramo da lišimo našeg predsednika prava da bude biran više od dva puta?“.

I u Jermeniji su slični problemi u poštovanju demokratskih procedura. Najjača politička struja u Jermeniji je konzervativni „Karabah lobi“ koji drži poziciju predsednika, premijera, načelnika Generalštaba i druge važne pozicije.

Sporni predsednički izbori u Jermeniji 19. februara 2008. i sukobi posle njih pokazali su dubinu podela u političkoj i poslovnoj eliti. Izbile su demonstracije jer je opozicija tvrdila da su izbori bili neregularni, a glavni opozicioni kandidat, prvi predsednik Levon Ter-Petrosjan bio je u kućnom pritvoru. Kritičari tvrde da bivši predsednik Robert Kočarijan i novi šef države Serž Sarkisjan vladaju u interesu moćnog klana iz njihovog rodnog Nagorno Karabaha, dok ostatak zemlje trpi posledice.

Aram Abramian, glavni urednik jerevanskog lista „Aravot“, koji takođe ima korene u Nagorno Karabahu, kaže da su Kočarjan i Sarkisjan doveli svoje ljude iz Nagorno Karabaha koji su zauzeli važne pozicije u državi i privredi. „Ima 20-30 porodica – oligarha – ljudi, koji zahvaljući mogućnosti koje su im obezbedile vlasti, postali veoma bogati jer izbegavaju da plaćaju porez i carine. Oni imaju monopol. Na primer, samo jedan od oligarha ima pravo da uvozi šećer iz Rusije i Ukrajine. Manje moćni nemaju tu mogućnost. Ista situacija je i s naftom i ostalom robom“.

Među pripadnicima „Karabah klana“ je, kako tvrde domaći analitičari, i Kočarjanov sin Serdak koji drži monopol na uvoz mobilnih telefona.

Jerevanski analitičar Aleksander Iskandrijan smatra da je „Karabah klan“ – mit: „Svi bivši, sadašnji i budući jermenski političari formiraju gledišta i politiku polazeći od pitanja Nagorno Karabaha. Osim predsednika, u vladi Jermenije je samo jedan ministar poreklom iz Karabaha, ali i svi ostali slede istu politiku. Ovde nije reč o klanovima već o snažnoj političkoj kulturi koja počiva na pomenutom pitanju. Na primer, pokret za nezavisnost Jermenije krajem 1980-tih i početkom 1990-tih nastao je na pitanju položaja Nagorno Karabaha. To je moguće promeniti tek dolaskom potpuno novih generacija“.

Analitičari ističu da, u svakom slučaju, oligarsi profitiraju zbog odugovlačenja rešenja statusa Nagorno Karabaha, kao i zatvorenih granica s Turskom i Azerbejdžanom.

Prema mnogim procenama, rat za Nagorno Karabah nije verovatan u skoroj budućnosti, ali mogući su sukobi zbog unutrašnjih napetosti u Azerbejdžanu izazvanih zaustavljanjem reformi, trvenjima u vojsci, i koncentracijom moći u rukama jednog čoveka.

Nastavlja se