Preduzimljivi i inteligentni gospodin

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U ova dva slučaja moglo bi se, doduše, postaviti pitanje koliko su ti pohvalni sudovi pouzdani i nepristrasni, jer Kunibert je bio, kao što je pomenuto, Hodžisov plaćeni doušnik, a Pejtona je Hodžis uposlio kao svog privatnog sekretara kada je pošao na novu dužnost u Aleksandriju. NJih, međutim, potvrđuje i V. P. Hanter, britanski oficir, koji je neko vreme bio s Hodžisom u Egiptu. „Ja sam ga upoznao“, zapisao je on, „kada je bio na jednom drugom diplomatskom položaju… još zahtevnijem i složenijem, na kome se podjednako savesno držao uputstava svoje vlade. Imam u vidu njegovo ranije postavljenje za generalnog konzula u Srbiji, u kojoj se rusko spletkarenje zacarilo u svom najopasnijem vidu i u kojoj je trebalo podržati jednog odvažnog, ali neprosvećenog vladara u otporu prema tim nastojanjima Rusije. Na dužem putovanju po pokrajinama donjeg Podunavlja imao sam često prilike da se osvedočim u preduzimljivost, takt i čestitost tog britanskog predstavnika.“

Drukčije mišljenje su o prvom britanskom konzulu u Srbiji imali neki političari u njegovoj domovini, ali i tu bi se moglo postaviti pitanje koliko su bile po sredi objektivne ocene, a koliko stranački okršaji u Britanskom parlamentu. Palmerstonov protivnik Dizraeli tvrdio je da je Hodžisovo postavljenje bilo velika greška i da se on pokazao potpuno nesposoban.

Kada je stigao (u Beograd) našao je da su mu konzularne dužnosti sasvim neznatne, ali da se dešavaju stvari od najveće važnosti, pa se bacio u žarište svake političke spletke, tako da je u roku od osamnaest meseci napravio toliku zbrku da su je morali sređivati dva izvanredna ambasadora. Plemeniti vikont (Palmerston) ga nije opozvao, pa je stoga stanovništvo proteralo pukovnika Hodžisa, knez kojeg je on podržavao izgubio je presto, kuća pukovnika Hodžisa bila je spaljena, a on je pobegao u Beč. To su bile posledice njegovog slanja u Srbiju.

Palmerston je odgovorio da se ne slaže s takvim sudom i da je to što je Hodžisa po opozivu iz Beograda postavio za konzula u Aleksandriji dovoljan dokaz da je zadovoljan njegovim radom. Na to je jedan drugi član parlamenta sarkastično primetio da taj argument vredi koliko i priča o Kaligulinom konju.

Ni na položaju u Aleksandriji se, međutim, Hodžis nije dugo zadržao. Već posle nekoliko meseci čule su se zamerke na njegov rad od strane britanskih političara koji su smatrali da se neovlašćeno upliće u poslove u Egiptu. Možda zbog tih zamerki, a možda zbog toga što se pokazalo da na tom mestu treba da bude neko ko je, kako je Urkart rekao, „hladnije glave“, Palmerston ga je razrešio i te dužnosti i u maju 1841. godine postavio ga je za generalnog konzula u Donjoj Saksoniji i gradovima Hanze. Na tom slepom koloseku britanske diplomatije ostao je do kraja službovanja.

Nastavlja se