Smenjivanje vojnih režima

Na prvim izborima FNO je potpuno zakonski osvojio pobedu u 853 od postojeće 1.541 zajednice i u 32 od postojećih 48 pokrajina. Najavljivao se trijumf islamista koji su u prvom krugu političkih izbora osvojili 188 poslaničkih mesta od mogućih 231, tako da je drugi krug obećavao ne samo apsolutnu većinu muslimanske partije nego i osvajanje dve trećine mesta u skupštini, što bi joj pružilo mogućnost da promeni ustav u islamskom duhu. Da bi se to izbeglo, uz podršku vojske izveden je pravi državni udar. Drugi krug izbora nikada nije održan, Abasi Madani i druge vođe FIS-a bili su uhapšeni, a FIS je stavljen van zakona. Zapad je s oduševljenjem pozdravio vojnu represiju, plašeći se pojave islamske države u „dvorištu svoje kuće“. Međutim, nasilni prekid izbornog procesa imao je nepredvidljive posledice.

U FIS-u je došlo do ekstremističkog zaokreta i osnovane su prvo Islamska vojska spasa, a zatim i krvoločne Islamske oružane grupe (GIA), čiji je svirepi terorizam, naročito u periodu između 1991. i 1998, odgovoran za hiljade žrtava. Teroristi su udarali na sela i gradove, bez razlike, klali nenaoružane seljake optužujući ih za saučesništvo sa režimom i satirali čitava naselja, ostavljajući pečat smrti koji je zaprepastio svetsku javnost. Tvrdilo se da je alžirska vlada razbuktavala teror sa strateškim ciljem da izoluje gerilu i zadrži vanredno stanje u zemlji, ali za to nema pravih dokaza. Činjenica je da je takozvana islamska gerila u Alžiru bolno pocepala civilno društvo. Bendžedid je 1992. podneo ostavku, ali to za još dugi niz godina nije pomoglo obuzdavanju nasilja. Čini se da je tek 1999, kada je za predsednika izabran Abdalaziz Butaflika, ministar inostranih poslova u vreme Bumedijena, zemlja ponovo uspostavila izvesnu stabilnost. Terorizam je bio u opadanju, mada nije potpuno nestao, a Buteflika, koji je 2004. dobio novi mandat, pokušao je da vrati premoć FNO, ali sa „demokratskijim“ načinom vladavine.

Istoriju Sudana od sedamdesetih godina nadalje karakteriše neprestano smenjivanje dugih perioda vojnih režima i kratkih perioda povratka na uglavnom „demokratsku“ ustavnost. Posmatrajući iz mnogih uglova, zemlja je predstavljala pravu laboratoriju za izradu „islamske“ države bez homeinijevskih ispada, budući da su i u „demokratskim“ fazama vladale partije verskog opredeljenja. Naime, kada je 1964. pao Abudov vojni režim, vladu je osnovala Uma, partija mahdističkog porekla, a njen lider bio je potomak Mahdija, Sadik al-Mahdi. U istom periodu u zemlju se, posle studija u Londonu i Parizu, vraća Hasan al-Turabi, koji se može smatrati pravim mentorom novog muslimanskog Sudana; on je podržavao vrstu islamske demokratije koja se zasniva na konsultativnom načelu (šura). Al-Turabi je bio salafit i, kao izraziti predstavnik sudanske Muslimanske braće, direktno se starao o njihovoj političkoj organizaciji: podržavao je islamsku državu, transformaciju zemlje u federaciju sa priznatim lokalnim autonomijama i ekonomsku reformu antikapitalističke prirode. Uma i Muslimanska braća dugo vremena su sarađivali, ali su na opštim izborima 1968. obe organizacije pretrpele poraz, prevenstveno zbog unutrašnjih podela u Umi. Pobedu je osvojila Demokratska unitaristička partija koja je nastala iz Nacionalističke unitarističke partije, bila je protivnik Ume, ali podjednako vezana za verske korene zemlje. Međutim, njena vladavina trajala je kratko, budući da su posle vojnog udara već 1969. na vlast došli Slobodni oficiri, naserovski usmerenog Džafara Numajrija (Nimeirija).

Nimeirijev režim je u početku zauzimao „svetovni“ kurs i 1973. je proglašen sudanski ustav, prvi od sticanja nezavisnosti. Islam je imao značajno mesto u zakonu, ali je postojao prostor i za druge vere (posebno za hrišćanstvo). Naravno, društveno-ekonomski sistem zasnivao se na socijalizmu naserovskog modela, i u skladu sa tim, sprovedena je nacionalizacija. Nimeirijeva „naserovska“ faza trajala je samo nekoliko godina, jer general već od 1977, kao sve tvrđi autokrata, podržava i integralističku islamizaciju koja je, međutim, bila u funkciji učvršćivanja političke moći. Naravno, Al Turabi je pokušao da iskoristi trenutak i kao vrhovni javni tužilac on je u značajnoj meri doprineo izradi korpusa zakona, usvojenog 1983; zakon je trebalo da otvori put transformaciji Sudana u „islamsku državu“, sa svim što to podrazumeva. Odredbe su se prvenstveno odnosile na preusmeravanje ekonomije zemlje u pravcu islama (na primer, zabrana kamatnih pozajmica i obaveza zekata, obaveznog davanja siromašnima koje je predviđeno Kuranom) i usmeravanje krivičnog zakona u smeru kuranskih kazni, hadud.

Nastavlja se