Strah Abhaza od slogana Gruzija za Gruzine

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (16)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

U julu 1988. šezdeset najviđenijih Abhaza poslalo je pismo Komunističkoj partiji SSSR u Moskvi tražeći obnovu nezavisne Abhaške republike, čije bi veze s Gruzijom bile regulisane specijalnim ugovorom. U novembru te godine u Tbilisiju je protestovalo oko 200.000 ljudi protiv amandmana na Ustav SSSR kojim bi bila ograničena unutrašnja suverenost Gruzije.

U martu 1989. usledilo je masovno okupljanje Abhaza koji su zahtevali obnovu suvereniteta Abhazije od pre 1931. Kao odgovor, 9. aprila 1989. održane su demonstracije u Tbilisiju u znak protesta zbog zahteva Abhazije. U intervenciji trupa Ministarstva unutrašnjih SSSR, ubijen je 21 demonstrant, uglavnom žene i deca. U julu 1989, 18 ljudi ubijeno je u uličnim sukobima u glavnom gradu Abhazije Suhumiju, zbog namere gruzijskih vlasti da ustanove ogranak Univerziteta iz Tbilisija za etničke Gruzine koji žive u toj oblasti. U aprilu 1991. gruzijski parlament proglasio je otcepljenje od SSSR posle referenduma o nezavisnosti.

Abhazi su se bojali asimilacije, prisećajući se zločina pod gruzijskom vlašću, navodeći i progone u vreme carske Rusije (mohadžirstvo), kao primer šta bi moglo da im se ponovo desi. Slogane poput „Gruzija za Gruzine” Abhazija je doživljavala kao poruku da za druge etničke zajednice nema mesta u nezavisnoj državi Gruziji.

U januaru 1992. zbačen je s vlasti prvi gruzijski predsednik Zvijad Gamsahurdija posle žestokih borbi u Tbilisiju između vladinih trupa i opozicionih milicija. Usledio je građanski rat u Gruziji. Abhazija je jula 1992. proglasila nezavisnost.

Liz Fuler kaže da je u to vreme Gruzija u suštini bila propala država. „Vođstvo Abhazije pokušavalo je da u prvoj polovini te godine pregovara s vlastima u Tbilisiju. U julu 1992. parlament Abhazije vratio je na snagu Ustav iz 1925. kojim je ona bila posebna republika u odnosu na Gruziju. Tri sedmice posle toga, gruzijske snage su napale Abhaziju i počeo je rat”.

Gruzijske trupe ušle su u Abhaziju 13. avgusta 1992. u nameri da spreče terorističke akte na prugama ka Rusiji i oslobode uzete taoce. Pošto nisu naišle na otpor ušle su u Suhumi i napale zgradu abhaškog parlamenta.

Komandant gruzijskih snaga u Abhaziji, pukovnik Giorgi Karkaršvili zapretio je Abhazima: „Čak i ako 100.000 Gruzina pogine, onda će svih 97.000 Abhaza biti ubijeno. Ne preporučujem vam da delujete tako da abhaška nacija ostane bez potomaka”.

Neprestane borbe izazvale su teška stradanja i patnje civila. Ruske trupe obezbedile su opremu, municiju i obuku obema stranama, ali više Abhazima. U julu 1993. Rusija je u Sočiju posredovala u sklapanju primirja i sporazuma o postepenoj demilitarizaciji Abhazije. Abhaške trupe su septembra 1993. prekršile primirje i započele sveopštu ofanzivu uz pomoć dobrovoljaca sa severnog Kavkaza. Posle 11 dana intenzivnih borbi, abhaške trupe preuzele su kontrolu nad celom teritorijom osim gornjeg klanca Kodorske reke. Više od 200.000 Gruzina su izbegli. Sukobi su trajali 413 dana. Poginulo je 8.000 ljudi, 18.000 je ranjeno i oko 240.000 proterano.

Moskovskim sporazumom iz maja 1994. formalno su okončani sukobi. Ustanovljeni su „unutrašnja bezbednosna zona” (nije dozvoljeno prisustvo gruzijskih i abhazkih trupa) i „spoljna ograničena zona” (zabranjeno razmeštanje teškog naoružanja).

Abhazija je odbila 1995. da potpiše dokument koji je garantovao teritorijalni integritet Gruzije. Tbilisiji je insistirao da je Gruzija federalna država s centralnim nadležnostima i određenim pravima Abhazije. Još jedan pokušaj Rusije da posreduje u stvaranju zajedničke države propao je 1997.

Pod okriljem UN 1997. je formiran Koordinacioni Savet pri „Ženevskom procesu”, kao i tri radne grupe za sprečavanje obnove nasilja, za povratak izbeglica i za ekonomska pitanja. Uključeni su i „Grupa prijatelja” (Rusija, SAD, Nemačka, Francuska i Velika Britanija) i OEBS. Liz Fuler ističe da je Moskva bila ključni posrednik u pregovorima u nastojanju da bude postignut neki sporazum. „Najvažnija ličnost bila je bivši šef ruske diplomatije Jevgenij Primakov. On je pripremio dva dokumenta. Gruzijska strana bila je veoma blizu da prihvati sporazum, ali ih je na kraju odbila. Situacija se promenila u leto 1998, kad su gruzijske paravojne snage upale u Abhaziju u nastojanju da preuzmu kontrolu… ta akcija je završena potpunim fijaskom”. Nastavlja se