Strpajte i Danu i Vuka u zatvor

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Pritvorimo mi tada američke državljane, arhitektu Gradimira Hadžića i inženjera Veroljuba Radivojevića, obojicu iz Kalifornije. Priča bi inače imala klasičan karakter i završnicu da nesrećni Radivojević sa sobom nije nosio pismo od Blagoja Miće Radenkovića, tadašnjeg predsednika Srpske narodne odbrane za SAD. Inače, Mića Radenković je zajedno sa braćom Kajević bio osnivač srpske terorističke organizacije SOPO. U tom pismu Mića moli Vuka i Danu Drašković da prihvate tajno učlanjenje u njegovu organizaciju. Možete zamisliti kako je to izgledalo u ono vreme. 'Ajde da se tražilo da Vuk za potrebe emigracije napiše nešto anonimno, pod pseudonimom, što je bio čest slučaj. Ali, da se nekome ponudi da bude tajni član neke emigrantske organizacije bilo je više nego spektakularno.

Govoreći kroz usta tadašnjeg načelnika SDB Obrena Đorđevića tadašnji političari su rekli:

„Stvar isterajte do kraja. Pored one dvojice strpajte i Danu i Vuka u zatvor. To je prava prilika da dokažemo spregu između unutrašnjeg neprijatelja i emigracije. Prilika da jednim udarcem ubijemo dve muve.“

Nalog je bio više nego jasan. To je trebalo spakovati u krivično-procesnu formu, što je sa sobom nosilo razne zamke i začkoljice. Nalog načelnika Službe se morao poštovati, ali i zakon. Kod same realizacije već u startu stvorila se gomila problema. Tadašnja treća linija, odnosno operativci koji se bave unutrašnjim neprijateljima obrađuju Vuka Draškovića. Dana je samo supruga, ali je ponuda od Miće Radenkovića ipak stavlja u poziciju takozvane veze emigracije u zemlji. Dakle, radilo se o ozbiljnom neprijatelju u izgledu. Trebalo je, za početak, uzeti izjavu po Zakonu o krivičnom postupku, što je značilo da oboje treba da se izjasne u vezi sa ponudom Miće Radenkovića. Mala rašomonijada u početku: koji odsek treba da obavi razgovore i uzme izjave? Odluka se donosi, pa će tako sa Vukom razgovarati oni koji ga obrađuju, a moji operativci sa Danom Drašković.

I kreću u kasnim popodnevnim časovima udružene ekipe unutrašnjeg neprijatelja i emigracije da obave praktično rutinski posao. Moju ekipu predvodi Dragan Belić, koji se više godina bavio Srpskom narodnom odbranom i njenim predsednikom Mićom Radenkovićem, Kavajom i drugim članovima bivšeg SOPO. Posle nekog vremena stiže informacija iz stana Drašković da je sa Vukom napravljena nagodba i da će on dati izjavu u našoj ispostavi na Čukarici. A Dana neće ni da čuje, ne pada joj na pamet da daje bilo kakvu izjavu. U neko doba zove me Belić i kaže:

„Šefe, ja ne znam šta da radim? Ova Dana nije normalna. Ti ne možeš da zamisliš kako se ona ponaša. Pizdara malo Vuka, malo nas, pa sve zajedno tera u materinu.“

Razumem ga, ali kažem da se ne vraća bez Danine izjave. Hukće Belić, bogoradi i on. Pravi aluzije na direktive rukovodstva, a i moje. Obaveštavam drugove rukovodioce o problemu koje imamo sa Danom. Drugovi zamišljeni, nemaju ideju kako da okončamo nastalu dramu. Kolege koje rade unutrašnjeg neprijatelja likuju. Eto, oni su sposobniji, lako savlađuju unutrašnjeg neprijatelja Vuka. Gutam knedle, nadam se povoljnom ishodu. Posle izvesnog vremena, koje bi nazvao večnošću, zove Belić:

„Šefe, sve sam dogovorio sa Danom. Ona ni mrtva neće u stanicu milicije. Mogu ja nju na leđima da donesem gde ti kažeš, ali to ništa neće vredeti. Bog je onda neće naterati da napiše izjavu. Evo mi se dogovorili da dođem sutra kod nje u firmu, tamo će mi dati izjavu. Samo tako pristaje. Ja joj verujem, evo već kao ljudi razgovaramo.“

Šta da se radi, verujem operativcu, nema mi druge. Odlazim kod rukovodstva, obrazlažem Belićev predlog biranim rečima, trudeći se da akademski zvučim. I što ja sam sebi zvučim uverljivije, face rukovodilaca deluju sve više zabrinutije.

„Ti Mijatoviću znaš od koje je važnosti ovaj posao. Zamisli samo šta bi se desilo da se cela stvar pokarabasi zbog Dane Drašković“, kaže mi načelnik centra.

Branim procenu operativca, Danu ne poznajem.

Sutradan polovnom bubom Belić, još jedan operativac i ja odlazimo do preduzeća Termovent u Ulici Rada Neimara da pokupimo izjavu, pa ako je nije napisala da pokupimo Danu. Druge varijante nije bilo. Inače, Vuk je u stanici milicije svoju izjavu napisao na desetak stranica. Tadašnji operativci srpske tajne službe rastali su se od Vuka sa puno pažnje i uzajamnog razumevanja, što bi rekle diplomate.

Nastavlja se