Stvar svih republika

Hajke Karge: SEĆANJE U KAMENU – OKAMENJENO SEĆANJE? (4)

Hajke Karge rođena je 1970. godine u Švedtu na Odri. Završila je studije istorije i sociologije posvećujući posebnu pažnju proučavanju jugoistočne Evrope. Doktorsku disertaciju o kulturi sećanja u Jugoslaviji odbranila je 2006. godine na Evropskom institutu za visoko obrazovanje u Firenci. Zaposlena je kao profesorka istorije na Univerzitetu u Regensburgu. Glavno područje njenog naučnog rada je kulturna i društvena istorija XIX i XX veka. U feljtonu uz saglasnost izdavača Biblioteke XX vek objavljujemo najzanimljivije odlomke iz njene knjige „Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?“.

Reč je o planiranju spomenika, uključujući i izbor umetnika koji će biti nosilac projekta, treba prepustiti glavnom gradu:

„Jedino vas upozoravamo, da izgradnji spomenika ne pristupate bez našeg znanja, jer o njegovoj izgradnji vodiće nadzor Glavni odbor Saveza boraca u zajednici s našom vladom. Mi ćemo se sami pobrinuti za kipara, kojem će se povjeriti izgradnja tog spomenika“.

Tako je, dakle, početkom juna pokušaj Zagreba da sputa jasenovačku inicijativu za podizanje memorijala još ograničen na republičke okvire. Samo nekoliko meseci kasnije, krajem avgusta 1952. godine, i Republici Hrvatskoj je oduzeta isključiva nadležnost u nadzoru i odlučivanju, ovog puta od strane – i u korist Beograda. Tako je Glavni odbor Saveza boraca Hrvatske u Zagrebu 23.8.1952. godine morao da jasenovačkoj inicijativi prenese:

„U vezi vašeg dopisa od 26. 6. o. g. upućenog nama i Centralnom odboru Saveza boraca obavještavamo vas slijedeće: Centralni odbor nas je telefonski obavijestio, da se sa gradnjom ništa ne poduzima, dok se o tome ne odluči sa nadležne strane u Beogradu i Zagrebu, zato što je gradnja spomenika u Jasenovcu zajednička stvar svih republika. čim se ta stvar riješi mi ćemo vas obavijestiti“

Dakle, ovde je proces stigao do svog prvog zaključka u kome je pod obrazloženjem da je spomenik u Jasenovcu „stvar svih republika“, najpre zakočena regionalna, a onda i hrvatska, to jest republička inicijativa, i umesto toga nametnuta isključiva vlast Beograda u donošenju odluka. Tada se prvi put u Savezu boraca mesto Jasenovac javlja kao mesto kolektivnog i jugoslovenskog pamćenja što znači da mu se pripisuje značaj koji istovremeno služi i kao osnov za to da se nadležnost nad njim prebaci sa regiona i republike na Beograd. Pošto u tom trenutku Odbor još nije u svoj program uvrstio Jasenovac, sva je prilika da postuliranje Jasenovca na rang onoga što je toliko značajno da je „stvar svih republika“ ima veze pre svega sa zvanično propagiranim brojem žrtava, brojem koji govori o stravičnim razmerama zločina, ali je istovremeno i rezultat manipulacije. Osim toga mi se čini da je važan još jedan aspekt koji 1952. godine ni Zagreb ni Beograd nisu smeli ni da potcene, a kamoli da previde. Značaj Jasenovca kao „svejugoslovenskog projekta“ nije samo diskurzivno zasnovan na zvanično propagiranom broju žrtava, već i na tome što je istovremeno veliki značaj tog mesta odavno već postao vidljiv posredstvom konkretnih praksi sećanja kojima nisu bile potrebne nikakve centralno ili republički usmeravane kampanje.

Tako je Jasenovac postao problem za političko rukovodstvo u Beogradu: početkom pedesetih godina Jasenovac ne samo da je već mesto tužnih sećanja, kako za bližnje nastradalih, tako i za preživele logoraše, nego oni u to vreme počinju da zahtevaju da Jasenovac postane i mesto zvaničnog sećanja. Te još u velikoj meri neorganizovane grupe počinju dodatno i da upražnjavaju određene prakse koje se oslanjaju na zvanično propagirani diskurs prošlosti, kako bi vršile pritisak na političko rukovodstvo u Beogradu. I tu se na prvom mestu opet javlja zvanično saopšten broj, „stotine hiljada jasenovačkih žrtava“ – broj posredstvom kojeg se do sredine šezdesetih godina prenosilo nerazumevanje i zgražavanje zašto se odugovlači sa projektom spomenika. Ove prve inicijative su se kretale isključivo u okvirima diskursa prošlosti koji je mogao biti saopštavan u javnosti, one su usvajale narativne elemente tog diskursa i pretvarale ih u konkretne prakse i argumente.

Nastavlja se