„WR“ ostaje u domovini zabranjen za prikazivanje sve do 1986, pa kao crna parodija zvuči gomila pohvala koje dobija po celom svetu, uz ostale i reči Ejmosa Vogela iz „Village Voicea“:
„Ovo delo je priznanje nadmoćnosti ideja nad institucijama. Činjenica, da je u Jugoslaviji napravljen i prikazan ovakav film, ne samo da svedoči o veri koju sistem ima u sebe, nego i doprinosi njegovom daljnjem preobražavanju…“
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (2)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
Tako je jugoslovenska vlast i jugo-filmu i SFR Jugoslaviji opalila zvonki međunarodni šamar!
Ali „WR“ beše samo prvi čin nailazeće drame.
Uvertira se odigrala 1969, prilikom pokušaja (srećom, neuspelog), da se „Rani radovi“ Želimira Žilnika, domet uredno odobren od cenzure 8. marta, naknadno zabrani sudskom intervencijom.
Drugi čin pripada „Plastičnom Isusu“, diplomskom igranom filmu Lazara Stojanovića, koji 1971. biva dovršen, 1972. zaplenjen – a njegov autor 6. novembra uhapšen, 1973. zabranjen za prikazivanje a Stojanović osuđen na robiju.
O čemu se zapravo radilo, najkraće i najjasnije ilustruju oponentni učesnici velike javne diskusije koja se o „WR-u“ vodi u Novom Sadu 5. jula 1971, dve sedmice pre intervencije Javnog tužilaštva Srbije:
– prvi diskutant: „Ko je dao ovom autoru pravo da se jednom Josifu Visarionoviču izruguje na jedan drkadžijski način; dilema je za mene da neće sutra i Tito biti izvrgnut ovakvom nečem…“
– drugi diskutant: „Mene je ova diskusija poučila da veliki broj ljudi koji su se ovde sakupili smatra da svaki atak na Staljina znači atak na SSSR i na socijalizam uopšte…“
Kako smo se našli u situaciji ovako maligno i nepomirljivo sukobljenih krajnosti?
Društvenoj i kulturnoj tragediji zvanoj hajkanje na Crni talas, posmatrano iz sadašnje perspektive, doprinela su tri događajna toka:
– sve slobodnija, sve izazovnija i „drskija“ remekdela našeg Novog talasa;
– rastuća nervoza kultur-birokrata i političkih „organa“ pred ovakvom stvaralačkom plimom;
– dodatni duhovni i delatni adrenalin koji u taj proces doliva 1968. sa studentskom revolucijom.
Krenimo redom.
Skoro svaki naš novotalasovski igrani projekt čačka po neku negativno-erogenu zonu jugo-filma, bez obzira kakve motive zahvata, kojim se prostorom ili vremenom bavi… „Tri“ i „Doručak s đavolom“, recimo, kroz dramatična ratna i poratna zbivanja, govore o ljudima kojima je revolucija pojela mladost i vreme za ljubav… „Jutro“ demonstrira savršeni zločin kojim partizani uklanjaju svoju drugaricu Aleksandru, jer je progovorila pod nemačkom torturom… „Zaseda“ osvetljava tamne zone NOR-a, nedela i zlikovce skrivene iza fasade herojske partizanije… „Delije“ prate tragično putešestvije dva brata, Gvozdena i Isidora, koji se u ratnom haosu behu bolje snalazili nego u zatišju mira… „Doručak sa đavolom“ i „Rdeče klasje“ istražuju nasilno prevaspitavanje seljaka i reformu sela u prvim godinama nakon oslobođenja… „Podne“, „Buđenje pacova“ i „Sveti pesak“ dodiruju motive 1948, raskida sa SSSR-om i obračuna s „petom kolonom“ Informbirovaca… „Povratak“, „Čovek nije tica“ ili „Buđenje pacova“ razabiru prazninu i besmisao kroz šarenilo stvarnosne slikovnice… „Ljubavni slučaj“, „Skupljači perja“, „Kad budem mrtav i beo“ ili „Biće skoro propast sveta“ obelodanjuju neizbežnost zločina i silinu ubilačkih poriva u ljudskom biću… „Čovek iz hrastove šume“ i „Praznik“ otvaraju temu četnika i četništva… „Nevinost bez zaštite“ znači konačnu rehabilitaciju istoimenog legendarnog igranog poduhvata koji Dragoljub Aleksić, krunski lik-znamen beogradskih filmofila i ludista, privatno realizuje 1943. godine, delo zabeleženo u službenoj jugo-filmskoj istoriografiji kao negativni kolaboracionistički poen, srpski pandan hrvatskom „Lisinskom“ iz 1944, uz svesno ili nesvesno previđanje činjenice da iza spektakla Oktavijana Miletića stoji cela polit-kultur-propagandna mašinerija ustaške NDH, a iza „Nevinosti..:“ jedino strast nezaustavljivog akrobate-vizionara… I tako dalje.
Posvećeni mahom gubitnicima, marginalcima, slabićima i prestupnicima, ukratko – antiherojima, po stvaralačkom zanosu sve „prilepčiviji“ i sugestivniji, pretvaraju se ovi filmovi postepeno u neku vrstu snažnih umetničkih ispovesti svojih autora, u najboljoj tradiciji ljudskog i kreativnog Ja, naglašenog prvog lica singulara, kojim Novotalasovci saopštavaju svoje filmske ideje. Prekretna 1968. i opšta studentska pobuna protiv jalovih modela i sputavajućih normi savremenog životarenja, dodaje tom emotivnom zanosu svež i snažan impuls, koji će unutar tri sezone, od 1969. do 1971, iznedriti na jugo-ekranu niz kratkih i dugih filmova još izoštrenije kritičke poente i „bezobraznije“ metoforičnosti.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
