U limbu ljudskih i filmskih duša

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (16)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Kasnih četrdesetih, za pet svojih prvih sezona, jugo-film znači viziju kinematografije koja se postepeno ocrtava kroz napore neukih entuzijasta, ulagane u savlađivanje osnovnih elemenata razgovetnog i po mogućnosti dopadljivog kazivanja filmske priče; doba nade i još nesigurnih, neizvesnih šansi za njeno ostvarenje… Pedesetih sve brže stižu prvi, iznenađujući plodovi tog strasnog zaleta, od Pogačićevih, Čapovih i Sojinih dosega preko minijatura amaterske (Hladnik, Pansini, Makavejev) i animirane produkcije (Kostelac, Vukotić, Mimica); doba kad se obećana filmska zemlja odjednom ukazuje kroz magle minulog detinjstva… Šezdesetih hitamo ka jednom od čelnih mesta evropske kinematografije: pravim bogatašima u carstvu „sedme umetnosti“ čine nas majstorije zagrebačkih animatora i beogradskih dokumentarista, plus roj igranih originalija ovdašnjeg Novog talasa (Petrović, Pavlović, Mimica, Makavejev, Đorđević); vreme ostvarenja, makar kratkotrajnog, najsmelijih snova jugo-sineasta… Sedamdesete donose brodolom: od momenta kad zgaženi „Crni talas“ bude najpre, nakratko, zamenjen „Crvenim talasom“, onda, na dužu prugu, osrednjošću, često i diletantizmom neke vrste „sivog talasa“, jugo-film, u stvari, prestaje postojati kao kinematografija i pretvara se u bestrasnu, jalovu produkciju, čiji nizak prosek povremeno nadvisuju pojedini mlađi autori (Radivojević, Žilnik, Zafranović, Karanović, Gilić, Grlić, Godina, Marković, itd) iz ovdašnjeg podmlatka ili takozvane „Praške škole“; ali to su pojedinci naspram gomile mediokriteta, baruština koju bismo mogli posmatrati kao neku vrstu novokomponovanog soc-realizma, bez obzira da li mu izdanci potiču iz partizanskog („Protiv Kinga“, „Crveni udar“, „Crvena zemlja“, „Dvoboj za južnu prugu“, „Pakleni otok“, itd), savremenog („Kužiš, stari moj“, „Pjegava djevojka“, „Dečak i violina“, „Vagon li“, „Novinar“, „Sreća na vrvici“), književnog („Svadba“, „Žuta“, „Čudoviti prah“, „Mećava“, „Povest o dobrih ljudeh“), istorijskog („Atentat u Sarajevu“, „Jad“, „Čovjek koga treba ubiti“, „Ljubav i bijes“), ili neutralnog, ni u šta umešanog tematskog fundusa („Hajdučka vremena, „Pastirci“, „Priko sinjeg mora“, „Ovčar“, itd); film tada više nije usamljeno krizno područje: sedamdesetih se, na raznim stranama i drukčijim povodima, javljaju prve, još sićušne napukline u korpusu SFRJ, presudne, ispostavit će se, za njen konačni raspad; bilo je to doba opsenjivanja – i samoopsene… Osamdesete produbljuju krizu: ali to ne beše padanje, već više postupno, muklo urušavanje; ko je hteo video je – ko nije hteo, ili nije mogao, nije video: no tada su stvari dosta brzo i kontinuirano kretale nizbrdo; produkcijom vlada trend novokomponovanog kvaziegzistencijalizma, raznoliko (po žanrovskim opredeljenjima) i uglavnom bezlično, monotono, dosadno (po filmskom ucelinjenju), bavljenje prazninom i veoma istanjenim smislom savremenog življenja („Piknik u Topoli“, „Medeni mjesec“, „Laf u srcu“, „Pejsaži u magli“, „Nedeljni ručak“, „Poletje v školjki“, „Stepenice za nebo“, „Vikend na mrtovci“, „Šmeker“, „Šest dana juna“, „Hoću živjeti“, „Dogodilo se na današnji dan“, itd); veći broj uspešnih debitanata napravit će samo jedan ili dva dometa trajnije vrednosti (Slobodan Šijan, Zoran Tadić, Stole Popov, Dejan Šorak), prerana smrt odnosi Ivicu Matića i Jovana Aćina… Da bi potom devedesete označile konačni sunovrat, donele raspad SFRJ i okončale njenu kinematografiju…

U limbu ljudskih i filmskih duša osamdesetih začinje se opus Emira Kusturice, teče dalje kroz pakao devedesetih, potom prelazi u sledeću epohu, na najlepši način povezujući zadnji čin i agoniju jugo-filma s novim poglavljem srpske kinematografije.

Nastavlja se