Veliki dan za Pirot

Danas, 9. oktobra, zvanično počinje realizacija 215 miliona evra vrednog investicionog projekta. Proširenje proizvodnih kapaciteta privrednog društva Tigar tajers i uvođenje novog programa proizvodnje putničkih i poluteretnih pneumatika, koji zadovoljavaju specifične tehničko-tehnološke standarde i estetske kriterijume, omogućiće povećanje obima proizvodnje za 50 procenata već do kraja 2016. godine.“

Tim rečima je predsednik Srbije Tomislav Nikolić sunčanog ali vetrovitog 9. oktobra 2014. godine započeo svoje obraćanje zvanicama na svečanom otvaranju nove Mišlenove fabrike auto-guma na krajnjem istoku Srbije.

Pre Nikolića, govorili su Geri Šajdi, direktor kompanije Tigar Tajers, Kristin Moro, ambasadorka Francuske u Beogradu i Žan Dominik Senar, predsednik Mišlen grupe.

Bio je to zaista veliki dan za Pirot. Ali ne samo za Pirot, nego i za celu Srbiju. Ovaj mali grad na krajnjem istoku Srbije na granici sa Bugarskom, moglo bi se čak reći i zabačen, bez dobrih komunikacija, u kraju koji se polako prazni, u gradu u kome praktično više i nema neke druge industrije, dakle taj i takav Pirot postao je važan proizvodni centar za svetskog giganta kakav je francuski Mišlen.

Zbilja, otkud Mišlen u Pirotu?

Da li je predsednik Nikolić, dok se tog dana vozio ka gradu ispod Stare planine, sebi, ili svojim saradnicima, postavio to pitanje? Odgovor pouzdano ne znamo, ali sumnjamo da jeste. Jer, E.M. nije E.T, Eduard Mišlen, vlasnik i dugogodišnji direktor firme koja nosi njegovo prezime nije vanzemaljac, niti je kompanija Mišlen svemirski brod koji se ničim izazvan spustio na staroplaninske pustoline. A kada bi predsednik Nikolić od svoje službe i na to pitanje dobio odgovor, onda bi morao – pardon, ne bi morao, ali bi to bio red – da te ljude makar pomene u svom govoru. Ništa se, međutim, od toga nije desilo.

Zašto?

Doduše, čovek koji je najzaslužniji za to što je Mišlen došao u Pirot – koji je uspeo da posle kataklizmičnih devedesetih, kad je industrija Srbije bila takoreći uništena, kroz kapiju svoje firme, kao kamilu kroz iglene uši, provede globalnog tehnološkog lidera, koji je u Tigru proveo više od četiri decenije, prošavši sve faze, od njegovog stipendiste do mesta generalnog direktora od 1992. godine – Dragan Nikolić, bio je tog 9. oktobra 2014. godine na svečanosti u novootvorenoj fabričkoj hali. Zajedno sa Jelenom Petković, dugogodišnjom najbližom saradnicom, izvršnom direktorkom kompanije, koja je operativno i administrativno izvela „poduhvat Mišlen“, sedeo je u četvrtom redu. O čemu su razmišljali može samo da se pretpostavi. Možda baš o tome kako su pre više od decenije, 2002. godine, na svečanosti u hotelu Interkontinental, kada je nakon preko 60 potpisanih ugovora ovaj projekat zvanično promovisan, sa svih strana stizale čestitke i kako su ih svi tapšali po ramenima.

Ali, moglo se lako desiti da ovih ljudi tu i ne bude. Oni su se tu zapravo našli zahvaljujući pažnji i uvažavanju koje su im uprkos svemu ukazali Tigar Tajers i Mišlen.

„Uprkos svemu“ – šta to znači?

U najkraćem, protiv Dragana Nikolića i Jelene Petković vodi se krivični postupak, optuženi su, ni manje ni više nego za – zločinačko udruživanje. O tome će, naravno, bar se tako nadamo, odlučivati sud, nepristrasno i po zakonu. Naše namere i ambicije daleko su od toga da sudimo i presuđujemo. Storija koja sledi samo je priča o tome kako je Mišlen došao u Pirot i šta je to imalo za rezultat. Radi se o razdoblju od 1970. do 2013. godine; ličnost koja to vreme povezuje u jednu celinu jeste upravo Dragan Nikolić.

Nastavlja se